Po popisu sprovedenom 1981. godine, na prostoru tadašnje Jugoslavije, u Beogradu je živelo milion i 88.000 stanovnika. U Ljubljani je na istom popisu evidentirano 224.817 žitelja. Danas u Beogradu živi najmanje dva miliona ljudi (neki tvrde i 2,5 miliona) dok je za ovih trideset godina Ljubljana uvećala broj stanovnika za samo 56.000.

Ali Slovenija nije isto što i Srbija, reći će neko. Naravno da nije, tamo se planira dugoročno i zato je danas u dvorištu nekog od Ljubljane najudaljenijeg slovenačkog sela moguće videti ,,mercedes”, ,,audi”, ,,volvo”... čiji vlasnik na traktoru obilazi imanje ili sa ženom i decom pakuje poljoprivredne proizvode namenjene izvozu, u Srbiju, na primer.

A šta je sa selima u Srbiji? Eno ih praznih, sa katancima na vratima u korov zaraslih kuća. Eno ih sa zatravljenim i podivljalim voćnjacima, sa pašnjacima na kojima stoka odavno ne pase, sa oranicama u koje se spuštaju šume. Srbija je opstala i preživela, i u ratu i u miru, zahvaljujući samo i jedino srpskom selu. Kad je trebalo da se ratuje prvi je išao srpski seljak; kad je nestajalo hrane spas je dolazio iz srpskog sela. Danas u selima Srbije žive samo oni koji nemaju drugog izbora; preživljavaju boreći se sa nečim što ne mogu da shvate – sa istinom da je litar obične flaširane vode u Srbiji duplo skuplji od litra mleka.

Kilogram domaćih, neprskanih jabuka, jedna fabrika za preradu voća iz Užičke Požege plaćala je jesenas seljacima cela dva dinara. Ili, jedan evro za 45 kilograma jabuka. „Tako nije bilo otkako je krmača rep zavrnula” rekao je tada novinaru „Frankfurtskih vesti” Zoranu Tmušiću voćar i poljoprivrednik Milić Savić, iz užičkog sela Zlakusa.

Prazne se i ostaju pusta sela na jugu Srbije ali i sela u Vojvodini, zapadnoj Srbiji, Mačvi... Ko god ima nekakvu šansu da pobegne taj beži iz sela. Prioritet je Beograd, u gorem slučaju Novi Sad, Niš, Čačak... Troši se u jednom danu decenijska ušteđevina, podiže kredit sa hipotekom, posuđuje novac od rođaka iz dijaspore, samo da se kupi neki stančić ili lokal u Beogradu.

A Beograd raste i širi se, poput monstruma guta Srbiju i preti da je već kroz četiri decenije gotovo isprazni. Oni koji bi trebalo da sednu i hitno osmisle strategiju zaustavljanja Beograda, tačnije, spasavanja Srbije, najavljuju izgradnju desetine hiljada novih stanova u Beogradu. Kome i zašto? Kuda to vodi?

Ko će da leči one u Kuršumliji, Brzoj Palanci, Knjaževcu, Bajinoj Bašti... ako svi lekari budu živeli u Beogradu, Novom Sadu, Nišu? Ako u tim gradovima ostanu svi inženjeri, tehnolozi, ekonomisti... ko će podizati i razvijati mala preduzeća u provinciji, proizvodne pogone u selima i varošicama Srbije.

Zbog čega se novac namenjen izgradnji stanova i poslovnih zgrada u Beogradu ne usmerava na spasavanje srpskog sela, po svaku cenu. A time i Srbije. Treba li državi sa osam miliona stanovnika glavni grad u kojem će, za dvadesetak godina, živeti četiri miliona ljudi. Treba li državi glavni grad, a o Beogradu govorimo, u kojem neki delovi elitnog prostora (Dedinje) još nemaju kanalizaciju. Da ne spominjem delove grada, na četiri kilometra od Terazija (Bežanija) u kojima Beograđani još uvek uzgajaju svinje.

Godišnje u Srbiji 30.000 ljudi umre više nego što ih se rodi. Nestane po jedan grad veličine Obrenovca, Gornjeg Milanovca, Vršca. Sa takvom demografskom slikom, čiji je najdublji koren upravo u napuštenim srpskim selima, sa sadašnjom ,,brigom” države za selo i potpuno iracionalnom potrebom razvoja i širenja Beograda – u glavnom gradu Srbije 2050. godine živeće skoro pet miliona stanovnika. U ostalom delu države milion i nešto, i to će bit kraj Srbije.

novinar