По попису спроведеном 1981. године, на простору тадашње Југославије, у Београду је живело милион и 88.000 становника. У Љубљани је на истом попису евидентирано 224.817 житеља. Данас у Београду живи најмање два милиона људи (неки тврде и 2,5 милиона) док је за ових тридесет година Љубљана увећала број становника за само 56.000.

Али Словенија није исто што и Србија, рећи ће неко. Наравно да није, тамо се планира дугорочно и зато је данас у дворишту неког од Љубљане најудаљенијег словеначког села могуће видети ,,мерцедес”, ,,ауди”, ,,волво”... чији власник на трактору обилази имање или са женом и децом пакује пољопривредне производе намењене извозу, у Србију, на пример.

А шта је са селима у Србији? Ено их празних, са катанцима на вратима у коров зараслих кућа. Ено их са затрављеним и подивљалим воћњацима, са пашњацима на којима стока одавно не пасе, са ораницама у које се спуштају шуме. Србија је опстала и преживела, и у рату и у миру, захваљујући само и једино српском селу. Кад је требало да се ратује први је ишао српски сељак; кад је нестајало хране спас је долазио из српског села. Данас у селима Србије живе само они који немају другог избора; преживљавају борећи се са нечим што не могу да схвате – са истином да је литар обичне флаширане воде у Србији дупло скупљи од литра млека.

Килограм домаћих, непрсканих јабука, једна фабрика за прераду воћа из Ужичке Пожеге плаћала је јесенас сељацима цела два динара. Или, један евро за 45 килограма јабука. „Тако није било откако је крмача реп заврнула” рекао је тада новинару „Франкфуртских вести” Зорану Тмушићу воћар и пољопривредник Милић Савић, из ужичког села Злакуса.

Празне се и остају пуста села на југу Србије али и села у Војводини, западној Србији, Мачви... Ко год има некакву шансу да побегне тај бежи из села. Приоритет је Београд, у горем случају Нови Сад, Ниш, Чачак... Троши се у једном дану деценијска уштеђевина, подиже кредит са хипотеком, посуђује новац од рођака из дијаспоре, само да се купи неки станчић или локал у Београду.

А Београд расте и шири се, попут монструма гута Србију и прети да је већ кроз четири деценије готово испразни. Они који би требало да седну и хитно осмисле стратегију заустављања Београда, тачније, спасавања Србије, најављују изградњу десетине хиљада нових станова у Београду. Коме и зашто? Куда то води?

Ко ће да лечи оне у Куршумлији, Брзој Паланци, Књажевцу, Бајиној Башти... ако сви лекари буду живели у Београду, Новом Саду, Нишу? Ако у тим градовима остану сви инжењери, технолози, економисти... ко ће подизати и развијати мала предузећа у провинцији, производне погоне у селима и варошицама Србије.

Због чега се новац намењен изградњи станова и пословних зграда у Београду не усмерава на спасавање српског села, по сваку цену. А тиме и Србије. Треба ли држави са осам милиона становника главни град у којем ће, за двадесетак година, живети четири милиона људи. Треба ли држави главни град, а о Београду говоримо, у којем неки делови елитног простора (Дедиње) још немају канализацију. Да не спомињем делове града, на четири километра од Теразија (Бежанија) у којима Београђани још увек узгајају свиње.

Годишње у Србији 30.000 људи умре више него што их се роди. Нестане по један град величине Обреновца, Горњег Милановца, Вршца. Са таквом демографском сликом, чији је најдубљи корен управо у напуштеним српским селима, са садашњом ,,бригом” државе за село и потпуно ирационалном потребом развоја и ширења Београда – у главном граду Србије 2050. године живеће скоро пет милиона становника. У осталом делу државе милион и нешто, и то ће бит крај Србије.

новинар