Simens, Alstom, Fudži, Hitači, Micubiši,Šnajder, Tošiba... TisenKrup, Kone, Šindler, Otis i Micubiši...

Sve poznati i priznati svetski proizvođači koji godinama stiču ugled na tržištu kvalitetom svojih proizvoda. I njima, međutim, može da se dogodi da budu uhvaćeni u – nepočinstvu. I to onom najgore vrste, kad su se udružili da „zarobe” tržište. Regulatori Evropske unije kaznili su ih sa 400 miliona evra zbog vođenja kartela za fiksiranje cena teške opreme za elektrane od 1988. do 2004. godine. Druga grupa kompanija napravila je kartel koji je radio na nameštanju tendera za ugradnju liftova, fiksiranju cena i podeli tržišta od 1995. i 2004. godine i kažnjeni su sa rekordnih 992 miliona evra.

Ima toga i u Evropskoj uniji, ali ima i regulatornih kontrolnih i nezavisnih tela kojačuvaju „čistotu” tržišta i brane konkurenciju. I Srbija ima takva tela, a sva je u – kartelima. Zašta god se, kao potrošači, uhvatimo u radnji ili koju god uslugu dobijemo kao korisnici – mogli bismoda se žalimo našim domaćim regulatorima da nas je neki kartel ojadio.

To je cena koju plaćaju potrošači u zatvorenim društvima sa ksenofobičnim tržištem.

Rešenje je: liberalizacija tržišta robei usluga. I naravno, evropeizacija Srbije. Sa ta dva rešenja obavezno ide moć regulatornog kontrolnog tela koje će novčanom kaznom „odrati” svakog proizvođača koji se usudio da se udružuje u kartel protiv nas, potrošača.

urednik ekonomske rubrike u "Politici"