Следећи корак информационе технологије јесте нова функција људског тела, руку, слуха и вида. Актуелна ангажована уметност од деведесетих наовамо је ставила у свој фокус, управо, нову улогу телесног у технологији, још једном преузимајући улогу авангарде, естетске али и социјалне.

Разлози су очигледни, све већем броју корисника дигиталних мрежа противтежа је опадање просечне упућености у технологију. Као у оној циничној максими: сума памети на свету је константа, само број људи расте. Еволуција графичког интерфејса је стигла до својих граница, надаље се технологија мора обратити другим функцијама тела, слуху и додиру. Исконскије, примарније, интуитивније је дотаћи сличицу и тако разбити страх од технологије и чињења грешака.

Пре годину дана „Mајкрософт” је представио технологију Surface(ове године прозванупригодно TouchWall), вертикалне интерактивне екране којима се управља тактилно, додирима прстију. „Епл”је на iPhone-у ту тактилност превео у свет мобилне телефоније, док на сличним концептима дуги низ година раде независне фирме (нпр. www.jazzmutant.com или www.perceptivepixel.com),

Софтверски рат додирима (и гласом) је у јеку, али стратегије су дефинисане, „Mајкрософт”осваја специфичне намене напредних интерфејса, циљајући на јавна места и пословну примену, „Епл”се „спушта у масе”, у појединачне додире, док су „мали играчи” технолошка авангарда. У будућности ће се најпровокативнији развој технологије кретати у споју општег и личног, повезивању појединачних дигиталних особа у информатичку гомилу.

Екрани на додир (Тouchscreens) постоје већ четврт века, као што свака технологија, па и информатичка, од самих почетака показује сав свој распон, макар у наговештајима. Време дигиталних додира је пристигло са дубљим урањањем јавних дигиталних функција у свакодневни живот. Видео-игрице и киоск-терминали, Том Круз и келнер-касе полагано обликују праг свести који би лакше прихватио сведенију (и примитивнију) комуникацију човека са дигиталним окружењем.

Мишљења зналаца и лаика су, наравно, супротстављена, углавном конфузна, али чињенице стоје: интерфејси додиром и гласом су ствар будућности, само корак (додуше, позамашни) од интерфејса мислима. Додуше, ни недоумице и проблеми ове „рука-око” технологије нису занемарљиви, од телесних ограничења руку и рамена да издрже дуже „млатарање по ваздуху” до реалних опасности дезоријентације у простору. Проблематична је и употреба у мраку а дизајнери тврде да не могу да цртају као деца, прстима по површини (дигиталног) стола. Скептици су ову технологију упоредили са „лошим глумцем у високобуџетном филму” и „великом технологијом али не и више од тога”.

Ипак, окретање треће генерације графичког интерфејса (MultiTouch технологија) интуитивнијем и примарнијем чулу додира, заједно са враћањем концепта иконичног изражавања и нове улоге десетине хиљада икона креираних на www, доводи до нове „демократизације” коришћења дигиталних направа, стварање „људскијег” основа за даље омасовљење. Аматерски начин употребе захтева једноставност и интуитивност, учењe ново-старих телесних вештина на релацији рука-око.