Америчка средња школа „Фоли” од пре неколико година нуди могућност да дечаци и девојчице уче у одвојеним разредима. На ту идеју је дошла Ли Мансел, директорка школе, пошто је прочитала књигу „Дечаци и девојчице уче различито”, аутора Мајкла Гаријана. После те књиге, прочитала је и чланак у новинама који је написао Леонард Сакс, познати породични лекар, у којем објашњава како дечаци и девојчице цртају различите ствари, различитим бојама.

На пример, девојчице воле да цртају људе, животиње и цвеће и при том користе десет боја, док дечаци радије сликају акцију, користећи највише шест боја. На основу тога директорка Мансел закључила je да би раздвајање деце по половима омогућило да ученици у овој школи постигну боље резултате на завршним тестовима крајем школске године.

У пролеће 2004. године Ли Мансел је у школи организовала једнодневни семинар који је водио Леонард Сакс. Он је објашњавао да се дечаци и девојчице природно разликују па је, према његовој оцени, сасвим логично и да другачије уче. Семинару су присуствовали и родитељи. Већина је одмах увидела предности организовања једнополних одељења, па је средња школа „Фоли”, коју је похађало 322 ученика четвртог и петог разреда, од наредне школске године реорганизовала одељења, тако да је имала четири учионице за дечаке и исто толико за девојчице. Они су почели да уче раздвојено, што је одавно пракса у приватним и верским школама, а однедавно ова идеја све више осваја и америчке државне школе.

Међу присталицама једнополног државног образовања су они који сматрају да се дечаци и девојчице „суштински разликују”, као и они који мисле да децу треба раздвојити по половима због различитог социјалног искуства и потреба. Заговорник прве опције је Леонард Сакс који различито образовање девојчица и дечака аргументује биолошким разликама. Он наводи пример да дечаци не чују толико добро колико и девојчице, што значи да наставник због њих треба да говори гласније. Визуелни систем дечака је бољи у уочавању акције, док девојчице боље запажају нијансе боја и материјале.

Социјалне разлоге за раздвајање деце по половима најбоље наводи наставница Емили Вили, која предаје у Девојачкој руководећој школи у источном Харлему. Школу похађају девојчице од седмог до дванаестог разреда. Она је свој посао у школи описала Елизабети Вејл, новинарки „Њујорк тајмса”: „Моја намера је да формирам ове јаке девојке, које ће после кад оду у свет бити способне да се одбране од људи који покушају да их угњетавају”.

Око 57 одсто ученика у средњој школи „Фоли” су беле пути, 24 одсто њих су тамни, док је 17 процената ђака пореклом из Латинске Америке. Седамдесет одсто ђака свакодневно прима бесплатан или дотиран оброк.

Прве године, када је школа организовала програм наставе посебно за дечаке и посебно за девојчице, уписала се трећина ученика, да би се већ следеће године број заинтересованих повећао на две трећине од укупног броја ђака, а треће године је 87 одсто родитеља тражило да њихова деца уђу у тај програм. Директорка Мансел је изјавила да су у разредима где се учи одвојено ђаци дисциплинованији, показују боље резултате у писању, читању и математици, а родитељи пружају већу подршку.

Мајкл Гаријан, аутор бестселера 1996. године – „Чуда од дечака”, у Гаријан институту одржава курсеве за наставнике под називом „показивање ПЕТ скенера и спектралног скенера” и „обука о разликама мушког и женског мозга”.

Докле год буде било дискусија о томе, постојаће и образовне кризе за дечаке беле пути који потичу из средње класе, а нема сумње да државне школе похађају претежно сиромашни ђаци, посебно дечаци. „Разлике између богатих и сиромашних ђака, као и белих и црних, не смањују се, а људи постају очајни, тако да је дошло време да се проба нешто друго”, казао је Бенџамин Рајт, главни извршни референт за државне школе у Нешвилу, описујући одвојено образовање дечака и девојчица.

Ипак, све школе не сматрају да је одвојено образовање девојчица и дечака резултирало добрим резултатима. Кад је завршио реорганизацију школе „Таргуд Маршал” у Сијетлу, Рајт је прешао у Филаделфију да ради на једнополном школском образовном програму у тој области. Резултати су били више него скромни, а Рајт истиче чињеницу да је радио са ученицима средњих и виших школа, као и са мање ангажованим наставницима. За сада нема података о томе да ли је овакав начин образовања бољи за сву децу, мада није доказано ни да је лошији. Најпотпунија истраживања из области раздвојеног полног образовања налазе се у студијама католичких школа, јер оне имају и најдужу историју једнополног школства. Њихови закључци су да ове школе не утичу много на образовање белих дечака из средње класе, али много користе сиромашним ђацима.

У односу на резултате тестова у мешовитим државним школама, ђаци који су се одлучили да похађају посебно мушка или женска одељења показали су боље резултате на тестовима из математике, читања, природних наука и грађанских права.