Да су Бертолт Брехт и Курт Вајл живи и да поново пишу своје славне сонгове, они би звучали као песме са дебитантског албума девојке која наступа под именом Аника. Ради се о мрачним, отуђеним моритатима прожетим ултралевичарским политичким ставовима. Аника их изводи као клон настао манипулацијом ћелијама које су припадале хладној тевтонској лепотици Нико – фаталној жени Рима, Париза, Њујорка и Берлина 20. века, и Улрики Мајнхоф, предводници урбане гериле која је намеравала да промени свет.

Џеф Бароу, музички продуцент и оснивач легендарне трип-хоп групе „Portishead”, заслужан је што је млада Аника Хендерсон напустила новинарски посао и кренула да се бави музиком. Бароу је у почетку имао идеју да Аника буде певачица у његовом новом бенду „Beak”. Убрзо је схватио да девојка има лични и артистички интегритет који јој омогућава да наступа као соло извођач. Албум „Аника” настао је као последица таквог следа ствари.

Шест од осам нумера које чине овај албум су обраде напева других аутора. Специјалним третманом су усклађени са Аникиним оригиналним песмама „No One’s There” и „Officer Officer”. Музика је монохроматска – тамни звуци цуре са овог диска. Као да долазе из неког кабареа у којем група ужаснутих људи чека најављену апокалипсу. „Ово није плоча која се слуша, ово је рупа у коју се упада”, речено је својевремено за Никин албум „Marble Index”. Исто важи и за овај Аникин.

Стих из песме „Yang Yang” Јоко Оно: „Join us in revolution” израња из мора електронских звукова који по диктату полуделе ритам машине пулсирају на овом албуму. Кад дотакне бубне опне покреће низ давно заборављених слика. Џон Ленон у костиму Че Геваре, амерички атлетичари с подигнутим песницама у црним рукавицама на победничком постољу Олимпијаде у Мексику, запаљени аутомобили на париским булеварима, крвави студенти испод новобеоградског подвожњака појављују се у уобразиљи.

Реченица из интервјуа америчког ветерана из ирачког рата Мајка Приснера: „The real terrorist is me, and the real terrorism is this occupation”, закачена за крај обраде Диланове песме „Masters Of War”, најбоље показује како Аника гледа на актуелну геополитичку ситуацију у свету.

Други део албума „Аника” је још занимљивији. Специјалним третманом песама „Terry”, „End Of The World” и „Sadness Hides The Sun” – које су некад изводиле певачица Твинкл, кантри дива Скитер Дејвис и ливерпулска фолк хероина Грета Ен – Аника је открила амплитуде језе у чијем ритму трепери свакодневни људски живот. Крунски доказ који потврђује прецизност овог открића је њена верзија легендарне песме Реја Дејвиса „I Go To Sleep”.

На неустрашивом Аникином деби албуму рок музика је поново субверзивни елемент који хоће да поремети поредак ствари који натурају они који имају политичку, економску, војну, друштвену и сваку другу моћ. Због тога је драгоцен и несвакидашњи.