„The Dirtbombs“ долазе са детроитске гаражне сцене. Одатле су дошли и „The White Stripes“ чији лидер Џек Вајт је често говорио да је Мик Колинс, вођа састава „The Dirtbombs“, његов музички идол. Такође је Колинсов први бенд „The Gories“ означавао као модел на основу којег су настали „The White Stripes“.

Ове напоменесу потребне на почетку текста о новом албуму састава „The Dirtbombs“ „Party Store“. Разлог за то је музичко изненађење које овај носач звука доноси. Ради се о плочи чији је репертоар састављен од такозваних обрада. То је,иначе,чест манир гаражних бендова, па и „The Dirtbombsa“. Они су већи имали један такав албум под називом „Ultraglide In Black“ 2001. године. Изненађује,међутим,избор материјала. Уместо класичних блуз, соул и рок бројева,овог пута је екипа Мика Колинса посегла за познатим песмамадетроитске диско и техно музике. Један музички арго преведен је на други. Неке ствари су изгубљенеу преводу. Више их је,међутим,добијено.

Тамо где су били синтисајзер и ритам машина Мик Колинс је поставио електричну гитару и два комплета бубњева. Отуђеном, роботизованом детроитском техну дао је људски лик. У музици је увек добро „хуманизовати“ ствари, рекао је својевремено Брајен Ино. Албум „Party Store“ показује да је био у праву. Диско химна „Tear The Club Up“ претворена је у гаражни драгуљ који би имао своје место у оној чувеној збирци Ленија Кеја, а порочна ода клупском начину живота „Good Life“ у фини поп соул број украшен заводљивим двогласним певањем Мика Колинса и Ко Молине.

Највећу пажњу привлаче две теме „Sharevari“ и „Bug In The Bass Bin“. Прва је легендарна електропоп нумера уз коју се опасно ђускало по мрачним детроитским клубовима почетком осамдесетих година прошлог века. „The Dirtbombs“ су је претворили у неку врсту вуду блуз бајалице чији репетитивни ритам има хипнотичка својства.

Тема Карла Крејга „Bug In The Bass Bin“ у верзији Мика Колинса и његове екипепостала је преко 20 минута дуга симфонија буке, дисторзије, електронских шумова, неправилних ритмова и полуделих звукова који јуре једни друге и сами себе као змије репождерке. Овде је идеална музичка пратња за имагинарну шетњу кроз Детроит који је сада велеградска руина, „урбана Долина споменика“, град чија невесела судбина указује на пропаст капитализма и индустријског друштва. Овакваби музика могла да се свира у неком клубу у којем би Верховенов Робокап нашао уточиште после крвавог обрачуна на девастираним детроитским улицама.

„The Dirtbombs“ су често гостовали у Београду. Увек су наилазили на одличан пријем. После слушања албума „Party Store“ постаје јасније зашто је тако. Дистопијски, апокалиптични призвук у њиховој правоверној рок музици у фином је дослуху са безнађем које се ваља београдским улицама. Чекамо ново гостовање да проверимо да ли је заиста тако.