„Кад бих стварно знао да певам, био бих Нолан Стронг”, рекао је децембра прошле године Лу Рид Дејвиду Фрику, уреднику магазина „Ролингстон”. Ко је тип кога је ултимативни песник њујоршке мијазме означио као певачки идеал? Ради се о заборављеном музичару из Детроита који је педесетих и шездесетих година прошлог века, са пратећом групом The Diablos, имао неколико занимљивих хитова. Његова песма „The Wind” заузима 11. место на листи 100 најбољих песама насталих у Детроиту. Жанровски би се Ноланова музика могла одредити као скарадна мешавина ритам и блуз жустрине и „doo-wop” осећајности.

Група ентузијаста окупљених око дискографске куће „The Wind Records” ставила је себи у задатак да сачува Ноланову музику од заборава. Албум „Daddy Rockin’ Strong: A Tribute To Nolan Strong & The Diablos” је резултат тих активности.

Одличан избор интерпретатора учино је овај пројекат изузетним делом.

Одабрани су корифеји детроитског неогаражног бума. Ту су „The Dirtbombs”, Дени Кроха (eкс „The Gories”) са новом групом „The Del Toros”, „Outrageous Cherry” и „Hentchmen”. Поред њих учествују и „Reigning Sound”, најелегантнији гаражни бенд данашњице, затим британски панк/њу вејв херој Реклес Ерик и порочни Андре Вилијамс, Ноланов савременик и чест београдски гост. Постхумни „наступ” Каба Коде – легендарног музичког критичара, чији текстови на сајту www.allmusic.com представљају најбоље могуће рок штиво, и лидера култног гаражног бенда „Brownsville Station” –најзанимљивији је. У његовој заоставштини је пронађена обрада Стронгове песме „You’re The Only Girl, Delores”. Кодино јављање са оне стране још једном показује да гаражна рокерска прича има почетак али не и крај.

Стронгове песме се могу схватити као сонгови из имагинарног мјузикла који је драматургију позајмио од чувене бродвејске представе „Прича са западне стране” и филма Ејбела Фераре „China Girl”. У складу са њиховом „doo-wop” природом тешка улична драма се ваља кроз ове напеве. Детроит педесетих година, као прљави и загађени фабрички град, са бројном, етнички разноликом радничком популацијом која је оптерећена социјалном и сваком другом осујећеношћу, појавље се у уобразиљи. Трагика и хероизам који се вуку градским плочницима претворени су у музику. Песма „I Wanna Know” у извођењу Ленија Кеја, чија је компилација „Nuggets” спасла гаражни рок од заборава, могла би да буде музичка подлага за љубавну сцену коју Џемс Дин и Дороти Дендриџ никад нису одиграли.

Албум „Daddy Rockin’ Strong: A Tribute To Nolan Strong & The Diablos” изашао је само у LP формату. Вратио је на сцену рокенрол као музичку транспозицију адолесцентне, уличне драме. Није само подсетио на Нолана Стронга, кога је велики Смоки Робинсон означио као свој певачки узор. Истовремено представља самит гаражних бендова на највишем нивоу. Прави је наставак легендарне збирке Џека Вајта „Sympathetic Sounds Of Detroit”.