Роберт Плант је војник рокенрола. Божански статус ставио је у службу музике. „Златни бог”, како су га звали, и највећи фронтмен рока постао је трубадур, минстрел, путујући певач. Површним конзументима рокерских артефаката открива запостављено фолк, кантри и блуз наслеђе. Ради то са фановском посвећеношћу. Албум „Raising Sand” из 2007. године, који је снимио са Алисон Краус, био је апсолутни тријумф. Ствар се понавља и са новим албумом. Недавно се појавио под именом „Band of Joy”.

За ову прилику Плант се лишио услуга Ти Боун Барнета и Алисон Краус. Њихов јаке уметничке личности допринеле су квалитету претходног албума, али су га истовремено учиниле мање Плантовим делом а више заједничким подухватом. Да би албуму „Band of Joy” дао израженији лични печат, ангажовао је као главне сараднике Бадија Милера и Пети Грифин, подједнако снажне, али дискретније, музичке персоне.

Албум „Band of Joy” је, као и његов претходник, састављен од тзв. обрада. Песме су изабране са изузетним рафинманом. Замке еклектицизма превазиђене су јасним критеријумом. Све песме поседују рокерско-поетско-филозофски супстрат који на убедљив начин говори о љубави, животу, смрти и уметности.

Чињеница да су изабране две нумере – „Silver Rider” и „Monkey” – из репертоара „slowcore” бенда „Low” говори да је све добро смишљено. Оне цуре из звучника као злокобна маглуштина, прекривају познате пределе, доносе осећај изгубљености који инспирише потрагу за новим оријентирима. На другом крају су класичне соул и блуз теме – „You Can’t buy Me Love”, „Falling in Love Again” и „Central Two-O-Nine” – и традиционални фолк напеви „Cindy, I’ll Marry You Someday” и „Satan Your Kingdom must come Down”. Последња песма из пера Таунса ван Занта „Harm’s Swift Way” и нумера „The only Sound that Matters” непознатог тексаског бенда Милтон Мапес, заједно са напевима Ричарда Томпсона („House of cards”) и састава Лос Лобос („Angel Dance”) комплетирају репертоар.

Довођење у везу наслова албума „Band of Joy”, што је заправо име првог Плантовог бенда, који је са Џоном Бонемом предводио током тинејџерских, бирмингемских дана, и садржаја песме „Even this Shall Pass Away” којом се албум завршава, најбоље ће се разумети тематски оквир овог дела. Споменута песма представља слободну, рокерску обраду истоимене поеме викторијанског песника Тиодора Тилтона, која говори о пролазности ствари, живота, славе и љубави. Пут који води од младалачке усхићености до позне животне резигнираности Плант је предочио са мангупским шармом и елегантном лакоћом.

Главни квалитет албума „Band of Joy”, као и претходног, ипак је нешто друго. Он, наиме, у исту раван ставља рок звезду и пасионираног ’слушача’ који се, са рок музиком у ушима, спушта на дно сопствен личности. Оба лика су на истом послу. Трагају за самим собом изгубљеним негде низ пут.