Ако можете да замислите ситуацију да група момака који пикају фудбал на локалном пољанчету направи тим и у првој утакмици победи Барселону, са све Месијем, Инијестом и Ћавијем, у гостима са 3:0, онда сте спремни за слушање албума „Tomorrow Is Alright“ састава „Sonny & The Sunsets“. Такав је то тријумф. Лако, опуштено, без напора и претензије „Sonny & The Sunsets“ су ослободили дух рокенрола из мрачне пећине у којој је био заточен. Њихова музика је духовита, вибрантна и изазовна „као секс са интелигентном девојком“.

Лидер бенда је Сони Смит, мултиталентовани лик из Сан Франциска. Огледао се као писац прича и позоришних комада, ликовни уметник и филмаџија. Почетком овог века снимио је неколико соло албума и CD-R дискова. Бенд „Sonny & The Sunsets“ је његов нови пројекат. Окупила се екипа састављена од музичара са алтернативне рок сцене. Најпознатији међу њима је Кели Столц, који је снимио неколико врло добро прихваћених албума за дискографску кућу „Sub Pop“.

Албум „Tomorrow Is Alright“ захтева од рок критичара да поново дефинишу термине којима се служе. То се нарочито односи на „ретро“ и „деривативно“, омиљене речи те проблематичне скупине. Понуђена музика је, наиме, ретро и деривативна. Али констатовати то је недовољно и погрешно. Мада користе све познате рокерске шеме, у распону од браће Еверли до групе „The Velvet Underground“, Сони Смит и екипа су аутентични у својој непретенциозности и лакоћи са којом обављају рокерске радове. Њихова музика поседује „дашак“ о којем су говорили мудри Руси Иван Буњин и Лав Виготски. Мисли се на флуид који јој даје разарајући шарм и уличарску врцавост.

„Sonny & The Sunsets“ звуче као да Џонатан Ричмен наступа у пратњи „The Velvet Underground“ који су се уместо њујоршким сплином надували лошом травом у неком средњошколском тоалету. То се нарочито односи на завршну песму „Lovin’ Of An Older Gal“ која поседује ритмичку пропулзивност нумере „I’m Waiting For The Man“ и мангупску духовитост напева Бена Вона. На другом месту, у песми „Love Among Social Animals“ на пример, Смит се појављује као аутоиронични Реј Дејвис, а његов бенд као „The Kinks“ који су енглеску мушичавост заменили за калифорнијску лепу равнодушност.

Овим албумом је повучена танка линија која раздваја искрену наивност од прорачунатог цинизма. Са умећем ходача на жици Сони Смит и његова екипа шетају по њој. Тензија коју на тај начин стварају доноси исто узбуђење као прва рокерска искуства. Безбројна „ла-ла-ла“, „на-на-на“, тапшања, пуцкетања прстима и звиждукања, којих су препуне понуђене песме, појављују се као лозинке за улазак у паралелну стварност у којој уметничка манипулација и адолесцентна драма иду руку под руку. Контекст фингираног аматеризма увећава вишезначност овог албума и промовише га у опасног такмаца за сам врх листе најбољих у овој сезони.