Џејми Џонсон, брадати трубадур из Алабаме, чија опасна појава сугерише биографију о којој је боље ништа не знати, албумом „The Guitar Song” поново је скренуо пажњу на правоверну кантри музику. На тај начин је обавио једну од најзначајнијих музичких мисијау сезони која се управо завршила. Док слушате ову плочу може вам се учинити да су се Вејлон Џенингс и Харлан Хауард вратили с оне стране и отиснули у још једну авантуру сличну оној са албума „Waylon Sings Ol’Harlan”.

Ствари су сличне али нису идентичне. Џонсонов албум звучи као било која плоча такозваног одметничког кантрија („outlaw country”). Међутим,док је код ветерана овог жанра – Џенингс, Нелсон, Кристоферсон, Коу – аутентичност била на првом месту,овде је реч о нечему другом. Албум „The Guitar Song” Џејмија Џонсона је омаж темама и мотивима које су користили његови претходници. Сузе које завршавају у пивским криглама у које зуре тужни одметници чије је срце сломило неверно „луче са родеа” нису никад исплакане. Оне су део шаблона, односно клишеа, карактеристичног за одметнички кантри. У песми „That’s Why I Write Songs” Џонсон одаје почаст Харлану Хауарду, Бобу Мекдилу и Вајтију Шејферу, великим ауторима кантри песама, који су пронашли начин како да банално и свакодневно претворе у поезију и музику.

Албум „The Guitar Songs” чини 25 песама. Подељен је у две целине: црни албум и бели албум. По својој монументалности и артистичкој инфраструктури он се једино може мерити са легендарном плочом Терија Алена „Lubbock (On Everything)” из 1979. године. Функционише као неки мурал Дијега Ривере – низ фантастичних песама, као фреске, представљају имагинарну стварност која једино постоји у скривеним значењима ефемерних кантри напева. Крв, зној и сузе теку у потоцима, баш као пиво и виски. Људске судбине плове по тим текућинама у недоглед.

Езотерична природа понуђене музике даје овом делу фину дозу ексклузивности. Песме као што су „Poor Man Blues”, „By The Seat Of Your Pants” и „Good Times Ain’t What They Used To Be” не могу се разумети на прави начин уколико се не познаје кантри митологија. Потребнаје посебна врста сензибилитета која се изграђује у биоскопским дворанама и испред грамофонских звучника да би се детектовала лепота ових напева. Песме Мела Тилиса („Sweet Mental Revange”), Хенка Кокрана („Set ’Em Up Joe”) и Криса Кристоферсона („For The Good Times”)служе, у контексту овог албума, као тајне шифре којима се откључавају врата митског света.

Хау Гелб је у песми „Bigger Than That”, са албума „Storm” његовог бенда „Giant Sand”, тврдио да у кантри музици има многе „више од тога”. Мислио је на универзална значења сакривена иза необавезних нота и профаних садржаја, на храброст и достојанство потребно да се живи свакодневни живот о коме се пева. Албум „The Guitar Song” Џејмија Џонсона је тај вишак значења понудио савременом аудиторијуму на увид.