Иако већи део планете и даље сматра да је материнство обавезан моменат у животу остварене жене, све више је оних који то сматрају назадним ставом. Познато је да жене које желе, а не могу да роде, осећају болну фрустрацију. Данас је све више жена које припадају другој категорији: свесно су одлучиле да неће рађати. Материнство више није друштвено програмирана дужност, постало је женски избор. Нико не оспорава право женама и мушкарцима да слободно одлучују о томе да ли ће зачињати и рађати децу.

Интересантан је одређени тип односа између мајке и ћерке који може допринети томе да се ћерка касније не одлучи да рађа. Реч је о „савршеним мајкама” које се потпуно поистовећују са улогом мајке, које су увек веома брижне када је реч оћеркама (и осталојдеци). Када су оне добиле дете,ове мајке су одлучиле да ће му бити потпуно посвећене, 24сата на дан, седам дана у недељи, током најмање наредних осамнаест година.

Иако је пожртвованост „савршених мајки” предмет друштвеног поштовања, чест мотив у литератури, оне, посматране из визуре њихових ћерки, нису привлачан узор са којим би се поистоветиле. Пожртвованост и статус жртве делују одбојно. Зато су ретке оне девојке које би желеле да буду као своје мајке, да по својим особинама и начину живота личе на њих. Сматрају да мајке неквалитетно живе, да су добре за друге, али не и за себе, да немају баш пуно од живота.

Пре појаве филма, и нарочито телевизије, људи нису имали прилику да током свог живота упознају велики број људи, а и ти које су упознали се нису међусобно многоразликовали. Јасно дефинисане полне улоге чиниле су да се жене слично понашају, као што су се и мушкарци слично понашали. Деца су волела своје родитеље и желела су да личе на њих. Многима је детињство било неудобно и желели су да одрасту, да остваре бољи живот. Тада је мајка девојци била – узор, односно „она-у-коју-гледа” и на коју жели да личи.

Сасвим је друкчије када постоји мноштво потенцијалних модела са којимадевојка може да се поистовети. За четири сата дневно колико просечни ТВгледалац проведе пред малим екраном он се „упознаје” са стотинама ликова који би могли да му служе као узор. Поготово када му неки од ових ликова постане омиљен, емоционално важан.

И зато „савршене мајке” ћеркама нуде модел који је преозбиљан, пун рада и негације саме себе. Несвесно поручују ћеркама да је материнство нешто веома тешко и одговорно, за шта су потребни изузетни квалитети и посвећеност. Много би било боље када би мајка ћерки показала себе као личност која није добра само за друге, већ и за саму себе.

Брига за себе није себичност.