Predsednik Odbora za odbranu i bezbednost Dragan Todorović priznaje da je zakazao sednicu tog odbora iako je prethodno obavešten da članovi odbora iz vladajućeg bloka nisu u mogućnosti da dođu. Nije, kaže, „vidovita Zorka” pa da pogađa kad će neko doći. Todoroviću se ne može zameriti da je prekršio neki zakon ili Poslovnik o radu parlamenta, ali ovde nije reč o tome, nego o inaćenju kao političkom maniru kome se pribegava otvoreno i bez zazora.

Politički sistem, a samim tim i parlament kao njegov najvažniji deo, ne može da funkcioniše bez dogovora i saglasnosti. U konkretnom slučaju, uobičajena je praksa da predsednici skupštinskih odbora, bilo da su iz opozicije, bilo da su iz vlasti, razgovaraju sa poslaničkim klubovima pre nego što zakažu sednice i da ne donose odluke pre nego što se uvere da postoji kvorum. Todorović je toga svestan, ali je ljut što je sednica odbora na kojoj se raspravljalo o vojnim zakonima zakazana i održana dok je on bio u poseti Vojislavu Šešelju.

Ni tada, međutim, nije prekršen poslovnik, što je priznao i sam Todorović, rekavši da jedna trećina poslanika može da traži od predsednika odbora da zakaže sednicu, a ako on to odbije, sednicu može da zakaže njegov zamenik. Todorović, takođe, priznaje da je odbio takav zahtev pošto nije unapred obavešten i pošto nije bilo dogovora. Sada „radi po poslovniku“, smatrajući da je predstavnik vlade obavezan da dolazi na sednice, bez obzira na to da li je prethodno bilo dogovora.

Ispada, dakle, da svaka od stranaka koja na mestu predsednika bilo kog odbora ima svog poslanika može, koristeći Todorovićev „recept“, da blokira njegov rad jer je zbog nečega nezadovoljna. Bilo bi neozbiljno upuštati se u raspravu „ko je prvi počeo“. Jedino što je ovde bitno jeste činjenica da jedan važan odbor u parlamentu ne funkcioniše zbog toga što političari ne mogu da se dogovore. Najveća odgovornost je upravo na predsedniku odbora čiji je zadatak da radi na stvaranju atmosfere za njegovo normalno funkcionisanje.  

Stranka koju Todorović predstavlja verovatno je nezadovoljna time što nakon rascepa koji je rezultirao stvaranjem SNS-a nije zadržala sva poslanička mesta koja je imala ranije. Ali zbog toga se ne sme dovoditi u pitanje rad parlamenta, čak i pod pretpostavkom da su neka prava SRS-a bila zaista narušena.

Bespredmetno je, takođe, nagađati da li je vladajući blok namerno tražio sednicu odbora u vreme kada je Todorović planirao važnu posetu Šešelju ili je procedura donošenja takozvanih vojnih zakona zahtevala da ona bude održana upravo u vreme kada su vladajući blok i vlada to tražili. Nije bez značaja ni činjenica da je on bio u poseti svom partijskom lideru koji se nalazi u pritvoru Haškog suda, a ne u nekoj unapred planiranoj državnoj poseti.

U svakom slučaju, problem se mogao prevazići dogovorom, a nije. „Srpski inat“ definitivno nije samo deo folklora. On postaje deo političkog života i faktor u donošenju važnih odluka – što može da bude veoma opasno.