Pohvaljivanje deteta je veoma važan način iskazivanja roditeljske ljubavi. Pohvale koje su usmerene ka detetu kao osobi, a ne ka onome što dete radi, imaju veliku moć u izgrađivanju detetove pozitivne slike o samom sebi. Za razliku od pohvale detetovog postupka, na primer: „To si pametno uradio”, pohvala deteta kao osobe: „Ti si zaista pametan”, kao neka vrsta etikete se „prilepljuje” za njegov identitet. Kako dete veruje u roditeljsku procenu, njihove pozitivne izjave o tome kakvo je ono kod njega stvara osećanja samopouzdanja i samopoštovanja.

Novija istraživanja su pokazala da pohvaljivanje deteta može sasvim neočekivano da ima i negativne posledice po detetovu sliku o sebi. Ustanovljeno je da – kada se deca puna samopouzdanja suoče sa teškoćama u stvarnom životu – mogu da počnu da misle da su zapravo nesposobna. Razlog je u tome što deca ne razumeju pohvale na isti način kao odrasli. Kada dete kome je pohvaljivana pamet, prihvati da jeste pametno, ono će očekivati da iz njegovih usta u svakoj situaciji izlaziti neka pametna misao. Kako je to nemoguće iz jednostavnog razloga što detetovi spoznajni kapaciteti nisu još razvijeni i što nema dovoljno informacija i znanja, dete će praviti greške zbog kojih će početi da sumnja da je zaista pametno. Zbog dečje sklonosti razmišljanju u crno-belim kategorijama, ono će verovatno početi da misli da je glupo. Iako roditelji nastavljaju da ponavljaju deci da su pametna, deca im više ne veruju i osećaju se kao prevaranti koji su razočarali roditelje.

Deca misle da ako je neko urođeno pametan i sposoban, da mu sve mora glatko teći, bez ikakvog napora i truda. Ulaganje napora i truda da se savlada neka veština je za dete dokaz gluposti i nesposobnosti. Zato deca izbegavaju sve one aktivnosti u kojima su u početku nespretna, koje zahtevaju ulaganje truda da bi se postigao rezultat.

Rešenje ovog problema nije uzdržavanje od pohvaljivanja u stilu „Ko se hvali, taj se kvari”, već da se nastavi sa pohvaljivanjem detetovih osobina, uz posebno naglašavanje i pohvaljivanje truda koji je dete uložilo da bi postiglo napredak.

Novija istraživanja pokazuju da naglašavanje i pohvaljivanje truda daje rezultate i kod školske dece. Mnogi pogrešno veruju da su matematičke sposobnosti deteta izraz urođene inteligencije, tako da se mire sa „činjenicom” da ako detetu taj predmet „ne ide”, da je „glupo za matematiku”. Međutim, kada su ovakvoj deci održali nekoliko predavanja o tome kako mozak radi kao mišić kojeg što više trenirate, to se on više razvija, kao i da je znanje matematike posledica uloženog truda u vežbanje, deca su u relativno kratkom roku dramatično popravila ocene.