Кутија је за мене најинтригантнији предмет на целом белом свету – у свом најширем дијапазону, од бомбоњере – кутије за бомбоне, до путног кофера. Кутија сама по себи – као употребни или украсни предмет, мањи или већи; „кутијасти” намештај, „кутијаста” архитектура...

Кутија за накит, кутија за лекове, кутија за шешире, кутија за успомене. Кутије су препуне немог мноштва успомена...

Сећам се из детињства једне лепе кутије која је припадала мами моје најбоље другарице Бланке. Та мама није била лепа али је била – дама. Како смо се Бланка и ја и буквално играле од јутра до сутра, често сам била сведок коришћења ове тајанствене кутије, када је њена мама, средином преподнева, излазила из купатила у бадемантилу, држећи кутију у рукама.

Не обраћајући пажњу на нас, прилазила је трпезаријском столу, стављала кутију на сто, затим привлачила столицу да би села и да би се нашла очи у очи са кутијом. Полако ју је отварала, а на унутрашњој страни поклопца било је целом површином причвршћено огледало. Затим је полако вадила четку за косу, па чешаљ... и почињао би ритуал прављења фризуре. Косу је прво очеткала, затим је чешљем одвајала прамен по прамен косе и увијала га око прста да би тако савијену косу причвршћивала шналицом за потиљак. Тако је тада, крајем тридесетих година прошлог века, било у моди.

Док сам ја пиљила у њену маму, Бланка уопште није обраћала пажњу, била је навикла и било јој је све то помало досадно.

Иако ми је био потпуно познат садржај ове кутије, она је за мене била и остала некаква мистична ствар, која у себи крије својеврсну алхемију, која свакога јутра једну обичну маму претвара у даму из журнала.

О кутијама се може написати дебела књига, па и она најдебља не би могла да обухвати све врсте и подврсте: од кутије са вереничким прстеном, и свим пратећим атрибутима (злато, дијамант, свила, баршун), коју мушкарац држи у џепу да би освојио драгу за цео живот..., до путног кофера у који стаје читав арсенал одевних предмета, прибора и средстава за негу и лепоту. Још мања од прве је кутијица за лекове, још већа од друге је прави правцати ормар.

Кутија је једна од ретких ствари у нашем окружењу чији и најтачнији али буквални опис није довољан да би се донео закључак о вредности.

Уобичајени критеријуми за оцену доброг дизајна овде као да не важе. Да ли је кутија од сребра опточена емајлом или је од обичног картона, од секундарног је значаја ако се има у виду потенцијална тајна коју сам предмет у себи крије.

Зашто је празна – ако је празна, чак и њена празнина интригира. Ако је пуна, чиме је испуњена? Ништа у њу није стављено случајно, мора да постоји разлог зашто нешто није бачено већ је одложено: рецепт за колаче, записан број телефона, сличица са путовања, порука – од кога ли је, распарена минђуша, фини упаљач који не ради... шта ће они у кутији?

Требало би да побацам неке ствари: кажем себи, а онда их опет вратим тамо где су биле. Зашто? Не знам ни сама. У разговору са другима видим да многи раде исто и исто тако не знају ни сами зашто. Ретки су они који се брзо и лако одричу ове тираније малих ствари, изгубљених у времену, али похрањених у кутије, кутијице, фиоке и преграде наших ормара – који су такође својеврсне кутије, само много веће.

Али, кутија је и неисцрпан резервоар сањарења о интимности. Такорећи, да није кутије, „нашем интимном животу би недостајао модел интимности”.

Радмила Милосављевић

marijana@ambijent.net