Моћ песимизма

Нико не зна шта ће тачно да се догоди у будућности. За сада није доказано да је неко видовит – да увек тачно предвиђа догађаје. Можемо само тачно или погрешно да претпоставимо ток будућих догађаја.

Ако је интелигенција способност да се нешто сагледа из различитих углова, онда је вероватно најинтелигентније да могуће исходе сагледавамо и из позитивног и из негативног угла. И једно и друго гледиште доноси нам извесне користи. Позитивно гледање на будућност нам даје наду и енергију да идемо ка тим циљевима за које верујемо да ћемо успешно да их остваримо. Предвиђање негативног нам омогућава да заобиђемо препреке које смо предвидели и да се унапред припремимо на оне које не можемо да избегнемо.

Људи на будућност углавном гледају или позитивно или негативно. То су оптимисти, од латинске речи optima – добро, и песимисти, од латинске речи pessimus – најгоре. Када упоредимо оптимизам и песимизам, онда можемо да закључимо да песимистичке изјаве често делују паметно, па чак и мудро у односу на наивност која се приписује оптимизму. Као да песимизам има већу моћ од оптимизма.

Ево неких разлога за то. 

Истраживања су показала да када људи чују од некога нешто што им звучи логично, а на шта нису помислили, имају тенденцију да ту особу сматрају паметнијом од себе.

Песимиста поставља ствари тако да буде задовољан и у случају позитивног и у случају негативног исхода. Узмимо као пример ситуацију да отац саветује сина да се не упушта у неки пословни подухват због потенцијалних опасности. Ако га син послуша и одустане, обојица ће бити задовољни јер ће очев ауторитет и мудрост бити „потврђени”. Ако га син не послуша, упусти се у дати подухват и у њему не успе, отац може да истакне да је знао да ће то да се догоди и да је штета што га син није послушао. Ако га син не послуша, али успе у датом подухвату, отац може себи да припише део одговорности за успех јер је сина на време упозорио чега да се чува. Увек може да изјави да му је драго што није био у праву. Дакле, без обзира на исход подухвата, онај који даје песимистичан савет испада мудар и задржава позицију ауторитета.

Најрадикалнији пример би гласио: ако једна особа, без икаквог повода, саопшти другој: „Немој сутра да се убијеш”, и друга особа се не убије сутра, прва особа може да сматра да јој је спасла живот. А у случају да се друга особа заиста убије, прва може да сматра да је, ето, све покушала, али да другој особи није било спаса.

Када је у заједници много појединачних песимиста, настаје колективни песимизам. Он је лош јер демотивише оне који се боре за успех и позитивну промену. Настаје менталитет пасивности и злурадости и култура паметних губитника у којој нема подршке и охрабрења.