Прво је, ваљда, било седам стотина хиљада, па осам стотина хиљада, па милион; онда је било милион и по, па два, а затим три милиона. Ускоро може бити четири, па пет... На крају нико неће апстинирати, свих седам и по милиона грађана Србије гледаће увече неколико celebrity како се гуше у смраду, алкохолу и нераду, како сплеткаре и подмећу, како су спремни на „љубав” и „мржњу” само да би се домогли што бољег СМС рејтинга и продужили свој боравак у земљи дембелији.

Свако вече све је више разгаћених грађана који се окупљају око екрана да тестирају одвајкада познати модел „нема ’леба без мотике”, убеђени да је у транзицији могуће и обрнуто. Као у Рачи, на пример. „Фарма” постаје најприхватљивија, скоро незаменљива, друштвена вредност како расте количина нерада међу „фармерима”. Тако кажу пиплметри. Кад год онај чика са строгим брковима (који у име предузећа званог „задруга”) обилази „фарму” затичући све већи – нерад и јавашлук, све већу количину кравље и магареће балеге, болесне краве које се хране сеном са ексерима и поје бунарском водом, а не измузају баш као у оном несрећном ПИК „Земун” који су „транзициони фармери” покрали и отерали у стечај. Економисти би за „фарму” рекли – фирма у расулу и зрела за стечај.

Предузеће звано „задруга” слика је и прилика сваког српског друштвеног предузећа без газде. Чак су сличности фрапантне са правим пропалим предузећима – кад је „фарми” неопходан репроматерјал (храна за раднике и стоку), она није способна да га набави ни натуралном (бартер) разменом, јер „фармери” више ништа не производе. Нема сира, млека, нема рукотворина... Зато су „фармери” почели пред ТВ камерама да краду и отимају на импровизованој пијаци пред очима запрепашћених статиста сељака.

Можда би неко усред „болне” српске транзиције морао да потражи озбиљан одговор зашто све више људи постаје фасцинирано „фармом”. Да ли зато што су у безнађу? Не би се рекло. Да ли је то зато што тамо седе и „раде” неке познате „фаце”, па је радозналост превагнула? Можда, али не мора да значи. Или зато што нам скривена камера открива њихову интиму, емоције, лажни морал, право лице? Па добро, сви људи на Земљи уживају у томе. Најгоре би, међутим, било да све више људи гледа „фарму” јер им је то прихватљива друштвена вредност и крунски доказ да ипак „има ’леба без мотике”. Али, да није можда сан сваке мајке да пошаље ћерку на „фарму” да научи „занат” па да се после лакше снађе у животу?

Чини ми се да је неко некад, на почетку ове транзиционе сапунице, као оправдање за њено постојање навео ширење традиционалних српских вредности. Да ли је традиционална српска задруга почивала на нераду, опијању, ленствовању, сплеткарењу, подметању, мржњи, лоповлуку...? Ако није, зашто онда пиплметар каже да згубидан као друштвена вредност данас постаје „предмет обожавања” широких народних маса.

Не би се могло рећи да је то безнађе.

То се Србијом шири мирис са „фарме”.