Елегантни и брижљиво прављени од племенитих материјала, телефони су данас сан многих колекционара, а вредност им је тим већа што су старији и оригиналнији.

Према званичној верзији, Американац Грахам Бел, специјалиста за едукацију глувонемих, изумео је телефон и одмах га патентирао. Постоји и прецизан датум: 14. фебруар 1867. године. Прва стварна комуникација телефоном остварена је између две канцеларије: Бел разговара са својим асистентом који седи у другој соби! Успех је био велики, а Бел је излагао свој изум на бројним изложбама широм САД. Истовремено иде и кампања за промоцију новог производа. Дванаестог фебруара 1877. године, Бел повезује телефонском линијом Бостон са Салемом удаљеним 29 километара, а 4. априла исте године инсталира прву приватну телефонску линију између свог бироа и виле једног бостонског индустријалца удаљене осам километара.

Неколико месеци касније Бел инсталира свој први комерцијални модел „билбоке”, реверзибилни телефон чији елементи служе као слушалица и рецептор. У САД развој телефона је муњевит. Крајем 1879. године већ је било око 26.000 претплатника!

У Европи све се одвија спорије. Тек 1881. године почиње да се размишља о широј, практичној примени телефона.

Један од првих корака био је када је Клеман Адер дошао на идеју да на сценама позоришта „Комеди Франсез” и Опере у Паризу инсталира микрофоне да публика може да ужива. Захваљујући светској изложби у Паризу, телефони постају симбол престижа читаве епохе „бел епок”. Модели су бројни, различити, чудесни, луксузни, исувише шаролики, па администрација почиње да прописује прецизне норме, које конструктори морају да поштују. Временом, дрво уступа место другим, погоднијим материјалима.

Специјални, екстравагантни модели, израђени у комбинацији метала, слоноваче, позлате..., раде се у веома малим, ексклузивним серијама, скупи су, али у ентеријеру делују као лепа скулптура у којој се спајају модерност и луксуз. Ипак, може се рећи да се најдуже одржао модел „У 43”, од црног бакелита, као тип телефона за најшири спектар намене. Његове потоње варијанте у разним бојама, прво у белој као својеврсном симболу допадљивости и луксуза, а затим и у свим другим дугиним бојама, трајале су неколико деценија у другој половини 20. века. Из 1924. године је познати модел „самостојећи” телефон „ГПО 150” израђен од бакелита у Лондону. Овај стони модел има два одвојена дела: микрофон и слушалицу. Да би могао да се користи, потребно је запослити обе руке: у једној се држи део који се приноси устима и у који се говори, у другој део који је прислоњен на ухо да би се саговорник чуо.

Сасвим другачији је модел „ерикофон”, из 1949. године, израђен од пластике и гуме у шведској фирми „Ериксон”. То је својеврсна компактна структура која стоји на столу, са бројчаником у подножју који постаје видљив тек по подизању телефона са стола. Могло је да се разговара држећи телефон у једној руци.

Последњих деценија прошлог века све се вртоглаво мењало. Облици су превазилазили и најбујнија маштања. А тек мобилни телефони? О њима, неком другом приликом.

Радмила Милосављевић

marijana@ambijent.net