Хр­ват­ска књи­жев­ни­ца Ве­дра­на Ру­дан за­вр­ши­ла је пи­са­ње но­вог ро­ма­на „Ко­сту­ри окру­га Ме­ди­сон”. Кад се зна­ју вред­но­сти ње­них прет­ход­них књи­га, и ова, по­сле не­дав­не на­ја­ве, иза­зи­ва ве­ли­ко ин­те­ре­со­ва­ње и у Ср­би­ји. До са­да је об­ја­ви­ла чи­та­на де­ла: „Ухо, гр­ло, нож”, „Љу­бав на по­след­њи по­глед”, „Да­бог­да те мај­ка ро­ди­ла”...

Ро­ђе­на је 20. сеп­тем­бра 1949. у Опа­ти­ји. У бра­ку је с Љу­би­шом Дра­ге­ље­ви­ћем, адво­ка­том. Из пр­вог бра­ка има си­на Сла­ве­на и ћер­ку Асју, а од ње уну­ку.

О че­му пи­ше­те у но­вом ро­ма­ну…

Го­во­рим о љу­ба­ви из­ме­ђу же­не у се­дам­де­се­тој и ју­на­ка ње­ног жи­во­та. Нај­дра­жи јој је филм „Мо­сто­ви окру­га Ме­ди­сон”. С му­жем је у бра­ку пе­де­се­так го­ди­на и исто то­ли­ко са­ња дан кад ће да га на­пу­сти. У фил­му же­на оста­је уз му­жа, а мо­ја... На­пи­са­ла сам књи­гу ко­ја се пот­пу­но раз­ли­ку­је од би­ло че­га што сам до са­да на­пи­са­ла. Ови ли­ко­ви су мек­ши, крх­ки­ји, то­ле­рант­ни­ји, ра­њи­ви­ји.

... и ка­ко се за­вр­ша­ва?

Ово је мо­ја је­ди­на књи­га ко­ја се за­вр­ша­ва хе­пи­ен­дом. У њој не­ма по­ли­ти­ке, не­ма бе­де, не­ма Хр­ват­ске. Мо­ја зе­мља ме пре­ви­ше фру­стри­ра да бих је стр­па­ла у књи­гу. По­бе­гла сам од ње ме­ђу љу­де ко­ји има­ју са­мо љу­бав­не про­бле­ме. Же­ле­ла сам са­му се­бе да на­сме­јем. На­дам се да ћу и чи­та­о­це.

Ка­ко сте сти­ца­ли углед?

Ужи­вам два угле­да. Је­дан у свом до­му, ме­ђу ме­ни нај­дра­жи­ма, у мо­јој по­ро­ди­ци. Пре­срећ­на сам што сам до­жи­ве­ла ро­ђе­ње уну­чи­це ко­ја је цен­тар мог све­та. Углед имам, у то сам си­гур­на, и ме­ђу чи­та­о­ци­ма за­то што пи­шем из ду­ше, искре­но, иако и ја и они зна­мо да ни­сам увек у пра­ву, да сам по­не­кад ис­кљу­чи­ва, гру­ба, огор­че­на, бе­сна и остра­шће­на. Али то сам ја.

Има­те ли уз­о­ре?

Узор у књи­жев­но­сти су ми сви пи­сци ко­ји мо­гу да ме по­тре­су као чи­та­о­ца, и ко­ји мо­гу да ми по­мог­ну да бу­дем то­ле­рант­на, ма­кар на дан или два. У по­след­ње вре­ме у ср­це ме је дир­нуо Амос Оз. А кад раз­ми­слим о љу­ди­ма, мо­ја по­кој­на ба­ка ми је нај­ве­ћи узор у жи­во­ту. Из­гу­би­ла је два му­жа, де­те и уну­ка. Нем­ци су јој за­па­ли­ли ку­ћу, це­лог жи­во­та је би­ла си­ро­ма­шно ван­брач­но де­те ко­је је ра­ди­ло као слу­шки­ња од пе­те го­ди­не. До смр­ти је жи­ве­ла с мо­јим ро­ди­те­љи­ма, мо­јом се­стром и са мном. Ни­је би­ло да­на да се не би бар два, три пу­та гла­сно на­сме­ја­ла. Пре­жи­ве­ла је два свет­ска ра­та, али јој ни­шта ни­је мо­гло уби­ти жи­вот­ну ра­дост. Не знам шта бих да­ла да на је­дан дан мо­гу да бу­дем она.

Шта Вас за­ни­ма у пи­са­њу?

Ужи­вам у пи­са­њу она­ко ка­ко ужи­вам у чо­ко­ла­ди. Не­ма леп­шег осе­ћа­ја не­го лу­па­ти по та­ста­ту­ри и ослу­шки­ва­ти шта ми у ухо го­во­ре мо­ји ју­на­ци с ко­ји­ма се вр­ло рет­ко сла­жем. У при­ват­ном жи­во­ту сам ти­ха осо­ба, рет­ко из­ла­зим из ку­ће, ни­кад не ди­жем глас, не псу­јем, па кад про­чи­там шта све ра­де љу­ди у мо­јим књи­га­ма че­сто се пи­там ко­ји им је враг. Жи­вот зна да бу­де и леп ако имаш за стру­ју, кад ти се на­сме­ши уну­ка, кад на дан или два иза­ђеш из Хр­ват­ске, кад ку­пиш тор­бу у Кнез Ми­ха­и­ло­вој у Бе­о­гра­ду или кад ти ка­жу да ће Та­ња Ман­дић-Ри­го­нат у Ри­је­ци да ре­жи­ра пред­ста­ву пре­ма мо­јој књи­зи „Да­бог­да те мај­ка ро­ди­ла”.

Ре­а­гу­је­те ли на зло­бу, и ка­ко?

Те­шим се да су љу­ди пре­ма ме­ни зли, јер су љу­бо­мор­ни на мој успех, за­то јер ми­сле да сам ни­ка­кав пи­сац а чи­та­ју ме у це­лом све­ту... У хр­ват­ским ме­ди­ји­ма не мо­гу да на­ђем по­сао. Ипак, ни­је ми жао шта сам ре­кла и на­пи­са­ла. И да­ље сма­трам да су они ко­ји вла­да­ју Аме­ри­ком и Изра­е­лом фа­ши­сти, да је Га­за нај­ве­ћи кон­цен­тра­ци­о­ни ло­гор на све­ту, али и да то по­ла­ко по­ста­је ја­сно и они­ма ко­ји су ме пре не­ку го­ди­ну, због мо­јих те­за, ра­за­пе­ли на крст и на ње­му ме још др­же.

Ка­ко до­жи­вља­ва­те умет­ност...

Умет­ност је оно у шта увек мо­гу по­бе­ћи: до­бра књи­га, до­бра му­зи­ка, до­бра сли­ка. А тра­гам и до смр­ти ћу тра­га­ти за ду­шев­ним ми­ром. Све на ово­ме све­ту да­ла бих кад бих мо­гла да по­ве­ру­јем да су љу­ди див­на би­ћа, са­мо пи­тај бо­га шта им је ових да­на. Ипак, не смем да ку­кам, кад ме за­гр­ли уну­чи­ца, кад ми на ли­це при­ле­пи ве­ли­ки по­љу­бац ка­та­пул­ти­ра ме у то­тал­ну сре­ћу.

... а ка­ко еро­ти­ку и по­ли­ти­ку?

За­бо­ра­ви­ла сам шта је еро­ти­ка, а по­ли­ти­ка је кад ти они стал­но др­же гла­ву пет цен­ти­ме­та­ра ис­под во­де, па те пу­сте да удах­неш, па те опет гур­ну, па те пу­сте да удах­неш док не из­дах­неш пун на­де да ћеш удах­ну­ти.

Пла­ши­те ли се сво­јих ре­чи?

Не и ни­кад. Знам ко­ли­ко сам ма­ла и не­бит­на. Пи­сци не уз­не­ми­ру­ју пре­ви­ше го­спо­да­ре на­ших жи­во­та. Мо­жда их по­вре­ме­но за­го­ли­ца­ју, а он­да им они раз­ва­ле ви­ли­цу тек то­ли­ко да схва­те где им је ме­сто. Али ка­ко се, сре­ћом, и са раз­ва­ље­ном ви­ли­цом мо­же пи­са­ти на Ин­тер­не­ту, чи­тај­те „ru­dan.in­fo”. Та­мо ми ни­ко ни­шта не мо­же.

Чи­ме се по­но­си­те?

По­но­сим се што сам, ме­ни се та­ко чи­ни, у сво­ју мре­жу ухва­ти­ла нај­бо­љег му­шкар­ца на ово­ме све­ту. Да не­ма ње­га ко­ји ми из да­на у дан го­во­ри ка­ко је жи­вот леп, ка­ко је сре­ћа у чо­ко­ла­ди, цр­ном ви­ну, здра­вој де­ци, уну­чи­ци и ба­де­ми­ма ме­ке ко­ре из ње­го­вог Бен­ков­ца, не знам ка­ко бих пре­жи­ве­ла.

Ка­ко се­бе до­жи­вља­ва­те?

Као же­ну ко­ја је од жи­во­та до­би­ла све оно че­му се ни у сну ни­је на­да­ла: љу­бав и успех. Тим ре­дом. Мо­рам да при­знам да ми успех го­ди, али не то­ли­ко ко­ли­ко осе­ћа­ји ко­ји ме об­у­зму кад по­сле 25 го­ди­на жи­во­та са му­жем ше­там с ру­ком у ру­ци не­по­зна­тим гра­дом и уми­рем од стра­ха да нас не от­кри­је мој пра­ви муж или ње­го­ва пра­ва же­на. Лу­да сам за уз­бу­ђе­њи­ма.

Ко­је су Ва­ше на­гра­де?

Мо­ју је­ди­ну на­гра­ду за пи­са­ње до­би­ла сам кад сам би­ла у пр­вом раз­ре­ду основ­не шко­ле. На­рав­но да се зва­ла „При­че о Ти­ту” и да сам пи­са­ла о Ти­ту. Не гу­бим на­ду. Жи­вот је пре­да мном. Мо­жда су ми на­гра­де пре­во­ди мо­јих књи­га на де­се­так је­зи­ка, чи­та­тељ­ке ко­је су у Ма­ке­дон­ској ули­ци у Бе­о­гра­ду са­ти­ма че­ка­ле да им пот­пи­шем књи­гу „Да­бог­да те мај­ка ро­ди­ла”, мо­жда ми је на­гра­да пред­ста­ва „Ухо, гр­ло, нож” у ре­жи­ји Ри­го­нат-Ман­дић у Ате­љеу 212 пре не­ко­ли­ко го­ди­на, игра­ње „Уха, гр­ла, но­жа” у Бу­дим­пе­шти... Кад та­ко по­гле­дам на ствар, ја сам за­пра­во оба­су­та на­гра­да­ма.

Че­му се на­да­те?

Смр­ти у сну.

Ко­ја је фи­ло­зо­фи­ја Ва­шег жи­во­та?

Ни­кад не пла­чи за оним што не мо­же пла­ка­ти за то­бом. Ни­кад не­мој ту­го­ва­ти над про­шлим ја­дом, јер то је нај­си­гур­ни­је сред­ство да се при­ву­че но­ви јад.