На данашњи дан, пре 11 година, на Ускрс који је Србија обележила под НАТО бомбама, убијен је новинар Славко Ћурувија, власник листова „Дневни телеграф” и „Европљанин”. Према наводима из документа „Ћуран”, извештаја о праћењу Славка Ћурувије на дан убиства од стране припадника Државне безбедности Србије, чија аутентичност никада није оспорена, његово надзирање почело је недељу дана пре ликвидације. Обављало га је 24 сата дневно 27 инспектора Деветог одељења Државне безбедности Србије (задуженог за технику, снимање, прислушкивање и тајно праћење) подељених у три смене. Наредбу за праћење Београдском центру ДБ-а, на чије је чело само неколико дана раније поставио Милана Радоњића, издао је начелник РДБ Србије Радомир Марковић.

Не знајући да су под пратњом, Славко Ћурувија и Бранка Прпа су тог дана у 13.53 сати изашли у шетњу из стана зграде у Улици Лоле Рибара (данашња Светогорска) број 35. У 16.25 часова, док су се Ћурувија и Прпа враћали кући после шетње Калемегданом и кратког ручка у „Коларцу”, Небојши Соковићу, шефу смене Деветог одељења ЦРДБ-а Београд, стигло је наређење начелника центра Радоњића: „Одмах прекинути рад према објекту, скуп на окретници тролејбуса у Кнез Михаиловој и Каленић пијаци”.

Податке из Извештаја о праћењу лица – радни назив Ћуран обелодањеног новембра 2000. године, а наводно састављеног по налогу Стевана Никчевића, тада заменика Милана Радоњића, потврдили су сви саслушани радници ДБ-а који су учествовали у праћењу Славка Ћурувије.

Шта се тачно десило између 16.25 и 16.40 часова, када су Ћурувију у хаустору зграде у којој је живео ликвидирала двојица убица мецима калибра 7,65 милиметара испаљених из „шкорпиона”, до данас је званично остало неразјашњено.

Преткривични поступак поводом убиства познатог новинара започет је 2001. године, а током истраге своје исказе дало је више од 100 сведока. Неки од њих описали су да су непосредно пре убиства у Улици Лоле Рибара приметили службено возило ДБ-а, белог „голфа тројку”. Како се касније испоставило, тог 11. априла 1999. године ово возило „дужио” је начелник Шестог одељења београдског центра тајне полиције (Одељење за припрему и техничку организацију) Ратко Ромић. Његово као и присуство бившег радника ДБ-а Мирослава Микија Курака у близини места Ћурувијине ликвидације забележиле су и базне подстанице мобилне телефоније, јер су обојица ту користили своје мобилне телефоне. Против Ромића и Курака адвокати породице Ћурувија су поднели кривичну пријаву теретећи их да су били саизвршиоци убиства јер су на место злочина довезли непосредне Ћурувијине убице.

Децембра 2003. године, један од сведока упро је прстом у Луку Пејовића као човека који је пуцао у Славка Ћурувију. Пејовић, Никшићанин за кога се испоставило да је рођак Микија Курака, тада није могао да буде испитан јер је убијен три године раније, децембра 2000. године, само месец дана после појављивања извештаја „Ћуран”. Пејовић је наводно имао имао досије наркодилера у Црној Гори, а припадао је резервном саставу Јединице за специјалне операције. Ликвидиран је у Београду, на Топчидерском брду у Динарској улици број 12, испред куће у којој је становао, када је непознати нападач на њега испалио више од 20 метака из „калашњикова”, „оверивши” га потом у главу. Сведок Ћурувијиног убиства га је препознао на фотографији из новинске читуље.

Јуна 2004. године, тадашњи министар полиције Душан Михајловић је као другог могућег непосредног извршиоца убиства Славка Ћурувије навео Зорана Ристовића Прику. Ни Прика, припадник ЈСО од њеног оснивања, тада већ дуго није био међу живима. Наводно је због спремности да проговори о неким ликвидацијама на београдском асфалту, међу којима и о Ћурувијиној, сурово мучен и ликвидиран три године раније: 4. јуна 2001. године његов леш нађен је раскомадан у Реснику, код Раковичког потока. Убице су му одсекле шаке обе руке а на главу му је била навучена најлонска кеса. Тело је идентификовано тек после ДНК анализе.

Крајем 2004. године, редовно одељење Окружног тужилаштва у Београду случај Ћурувија уступило је Специјалном тужилаштву за борбу против организованог криминала. Мада је из овог тужилаштва више пута најављивано да је у случају Ћурувија дошло до „озбиљних помака” и да се крвава слагалица налази пред коначним решењем, откривање наручилаца и убица Славка Ћурувије је очигледно залогај који српско тужилаштво још не може да прогута.

Ратко Ромић и Мирослав Курак ухапшени су за време полицијске акције „Сабља”, али су своје исказе о убиству Ћурувије одбили да потврде на полиграфском тестирању. Они су данас на слободи. Ромић је чак успео да од државе наплати одштету због хапшења у „Сабљи”, а Курак живи у Танзанији где се бави организовањем лова на афричку дивљач.

И бивши начелник београдског центра ДБ-а Милан Радоњић данас је слободан човек. Прошле године осуђен је на шест месеци затвора због незаконитог хапшења колеге Владимира Николића 1999. године, али није одслужио казну јер је предмет застарео. Мада се нашао и међу оптуженима за злочин на Ибарској магистрали и атентат на Вука Драшковића у Будви, ослобођен је уз образложење да за његову умешаност у ове злочине не постоје докази.

Бивши начелник РДБ Србије Радомир Марковић, правноснажно осуђен на 40 година затвора због злочина на Ибарској магистрали, могао је бити кључ решења овог случаја, али је такође одбио да се подвргне полиграфском испитивању поводом убиства Ћурувије. Марковићу је наиме нуђен статус сведока сарадника у случају Ћурувија, али је он ту понуду одбио наводно због страха за животе својих најближих.

Марко Албуновић

------------------------------------------------------------------------------------------------

Одата почаст и положени венци на месту убиства Ћурувије

Представници Европске уније и новинарских удружења Србије одали су данас почаст убијеном новинару Славку Ћурувији и поручили властима да Србија не може бити демократска земља све док починиоци и налагодавци тог убиства не буду одговарали.

Неколико десетина Ћурувијиних пријатеља и поштоваоца венце је положило у Светогорској улици у Београду, на месту на ком је, како су казали, Славко Ћурувија стрељан пре 11 година.

Ћурувија је убијен на Ускрс 1999. године, за време НАТО бомбардовања.

Шеф делегације Комисије ЕУ у Србији Венсан Дежер позвао је власти у Србији да приведу крају истраге и процесуирају одговорне за убиство новинара Ћурувије, Даде Вујасиновић и Милана Пантића.

„Ћурувија је убијен јер је свој посао обављао бранећи слободу штампе и говора”, казао је Дежер.

Пријатељ убијеног новинара и председник Српског покрета обнове Вук Драшковић казао је да је познато да је тадашњи представник државне безбедности Ратко Ромић превезао убице после злочина и да је о свему био обавештен тадашњи шеф београдске државне безбедности Милан Радоњић.

„Сви знамо ко је био шеф државе и његова жена и ко је све наређивао”, казао је Драшковић и упитао зашто сви покушавамо себе да убедимо да не знамо ко је убио Славка Ћурувију.

Председник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Ђорђе Влајић казао је да су Ћурувију стрељали и да се представници НУНС-а свих 11 година од злочина питају ко је одговоран и ко је то урадио.

„Наставићемо да постављамо то питање све док се не открију убице и налагодавци”, казао је он.

Председница Удружења новинара Србије Љиљана Смаиловић подсетила је да су у Србији већ десет година на власти демократске снаге, да су све странке биле у владајућим коалицијама и да нико није открио одговорне за тај злочин.

Министар културе Небојша Брадић оценио је да је данас положај новинара бољи него пре 11 година кад је убијен Ћурувија и да је „у темељ тог бољег уграђена и његова жртва”.

Специјални тужилац за организовани криминал Миљко Радисављевић изјавио је пре неколико дана да постоји одређени помак у предкривичном поступку за убиство Ћурувије и да је обезбеђен велики број доказа, али да то још није довољно за покретање истраге.

Бета