Понедељак, 10. март 2003.
За неколико дана биће одржана прва редовна седница парламента Државне заједнице Србија и Црна Гора. Тим поводом Мићуновић, будући председник те скупштине, приређује у свом кабинету радну вечеру којој присуствују Ђинђић, Ђукановић, Вујановић, Свилановић и ја. На дневном реду седнице је избор Савета министара државне заједнице и вечера је прилика да још једном, овај пут детаљно, разговарамо о политичким циљевима те владе, о механизмима за остваривање тих циљева и о кадровским решењима на, како се каже, нижим нивоима. Већ је познат министарски састав: Свилановић остаје министар иностраних послова, а ја преузимам Министарство одбране.

Зоран је са лонгетом и штакама због необичне повреде ноге која га мучи већ недељама. На почетку разговора Црногорци, Горан и Мићун се интересују за детаље истраге око, како смо тада говорили „инцидента код хале Лимес”. Питају да ли је предузето све да се не понови нека слична ситуација. Зоран понавља одговор који је пре неколико дана, на исто питање, рекао мени:

„Ваљда су нешто предузели. Али Србија је то… Пре неко вече су ми у посети били сестра и зет. Око поноћи су пошли кући, али нису могли да изађу из дворишта јер се момак који стражари и отвара капију успавао! Морали смо да зовемо његову команду да га пробуде преко воки-токија јер је кабина у којој би требало да је будан звучно изолована и немогуће га је пробудити из дворишта…”

Присутни за столом не могу да верују шта чују. Зоран прелази на друге, како каже, важније теме. Детаљно и дуго анализирамо ситуацију у свету, региону, држави. Дефинишу се активности нове владе у 2003, принципи спољне политике, кадровска решења у дипломатији.

Пратим разговор, али су ми мисли опседнуте оним што ће се дешавати следеће седмице. У понедељак преузимам Војску СЦГ што је један од услова за успешност акције која следи крајем те недеље. Наиме, у исто време док ми вечерамо у Савезној скупштини, у једној средњоевропској држави заштићени сведок потписује свој исказ пред специјалним тужиоцем за организовани криминал, што је правни основ за почетак хапшења припадника такозваног земунског клана. Поред Зорана и мене то зна још само неколико људи у Србији. Размишљам о томе да ће следећа недеља бити историјска по много чему, али пре свега због тога што ће тада бити започета одсудна, победничка битка са организованим криминалом у нашој земљи. То ће бити чишћење најопаснијег дела Милошевићеве депоније.

То је прва фаза остваривања раније утврђеног плана за 2003. годину. Пред крај прошле године, децембра 2002, имао сам дужи разговор са Зораном. Уобичајеном прецизношћу, јасно је анализирао проблеме и дефинисао решења:

„Наш основни проблем је то што већина грађана има огромна очекивања и скромну свест о потреби за променама. Они су за реформе, али да их оне не дотичу. Значи, реформе да, али не у мом предузећу, у мојој улици, у мојој кући… Ми смо као зубари који поправљају зубе људима који, у већини, то не желе! Зато нас већина не воли. Схватиће да радимо за њихово добро тек када завршимо лечење. До тада за њих су реформе зубарска столица. Зато морамо да искористимо 2003. годину, јер је она последња у којој можемо да завршимо прву фазу транзиције. Изгубићемо следеће изборе, као и свака реформска влада. Што си доследнији у реформама, толико су ти мање шансе да те поново изаберу на првим следећим изборима. Зато следеће године додајемо гас, убрзавамо процесе. Морамо да склонимо четири највеће препреке са пута ка Европи: организовани криминал, Хаг, Косово и односе са Црном Гором. Ти си још увек млад, али ја ћу тешко поново добити прилику да учествујем у реализацији наше мисије. Зато у 2003. гас до даске! Без обзира на препреке које нам стварају опозиција и „коалициони партнери”, без обзира на равнодушност странаца, без обзира на опасности – пуном брзином напред!”

Наравно да није морао да ме убеђује у то да је такав план једино решење за наредну годину. Упадицу о старости и непостојању следећих прилика схватио сам као шалу. Наставили смо разговор о детаљима. Анализирали планове, коментарисали појаве, скенирали појединце из нашег окружења, њихове мане и способности и могућност да помогну или одмогну у ономе што нас очекује у наредној години. Зоран је још неколико пута изговарао варијације на тему „последња шанса и сад или никад”. Био сам убеђен да је то било наглашавање одлучности, а не слутња, предосећај…

Далеко иза поноћи завршавамо вечеру чашицом коњака и опуштеним разговором у салону Мићуновог кабинета. Спремамо се да пођемо, улазе конобарице да распреме сто, момци из обезбеђења помажу Зорану да устане из фотеље. Устаје уз тако болну гримасу да једна од конобарица превазилази страх и поштовање и пита га да ли га нога пуно боли и колико ће то да траје?

„Ма, боли, али трпим”, одговара Зоран. „Читао сам скоро да је Кенеди још од ране младости имао болове у кичми и да је двадесет година живео са тим. Ако је он могао двадесет година да трпи болове и живи са тим могу ваљда и ја, двадесетак дана…”

Те вечери сам последњи пут видео Зорана.

Зоран Живковић

Сећање на Ђинђића

Поводом шесте године од смрти Зорана Ђинђића, тројица његових блиских сарадника – Зоран Живковић, Горан Весић и Синиша Николић – описали су у ауторским текстовима неколико ситуација, догађаја, размишљања и разговора које су водили са Ђинђићем током безмало пуних петнаест година, од 1989. кад се он активно укључио у страначки живот. Тада је са још 12 интелектуалаца иницирао обнављање Демократске странке, а на Скупштини ДС 1990. био је један од оснивача. За председника Извршног одбора изабран је 1990, а 1994. постаје председник ДС. Био је посланик у сва три сазива српског парламента и Већу република Скупштине СРЈ.