S vremena na vreme poneki od turskih zvaničnika pošalje i na zapadni Balkan poruku koja, bez obzira na to da li je ili ne direktno upućena nama, po pravilu uznemiri duhove i u Beogradu. Najsvežiji aber stigao je od turskog premijera Redžepa Erdogana koji tvrdi da je Bosna zapravo jedna od 81 turske provincije i da je njegova obaveza kao premijera da se brine i o Sarajevu. To je izazvalo uzbuđenje i u delu tamošnje javnosti, ali i nametnulo pitanje nije li Erdogan samo spomenuo Sarajevo, a zapravo delom mislio i na Beograd.

„Turska je mnogo jaka zemlja pa i ne mora mnogo toga da krije”, kaže Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka, i podseća da je ona trenutno 18. ekonomska sila sveta, a da neki prognoziraju da će uskoro biti i među prvih deset.

„Ona je svoju politiku dosta promenila u poslednjih dvadeset godina. Sve do početka ovog stoleća bila je najlojalnija članica NATO-a, a u međuvremenu je postala prejaka i u ovom trenutku ona više treba NATO-u nego NATO njoj. Taj uspeh je posebno brz od kada je na vlast došla Partija pravde i progresa koju vodi upravo Erdogan”, objašnjava Simić.

Prethodna vlast Srbije, oličena pre svega u Borisu Tadiću, podsetimo, dostigla je, „istorijski” nivo odnosa sa ovom zemljom. Turska je, bar deklarativno, tretirana kao strateški partner naše zemlje, a susreti na najvišem nivou bili su učestaliji nego ikada. Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić bio je deo trilaterale u kojoj su još bile njegove kolege iz Turske Ahmet Davutoglu i iz Bosne i Hercegovine Sven Alkalaj. Ova „trojka” je imala redovne sastanke u „nastojanju da se učvrsti mir i stabilnost u Bosni, koja se još uvek suočava s mnogim izazovima”.

Turski predsednik Abdulah Gul takođe je dolazio u Beograd kao što je i srpski predsednik Boris Tadić u nekoliko navrata bio u Istanbulu.

Ako je suditi po onome što se izjavljivalo posle ovih susreta, Turska je zaista postala jedan od najpouzdanijih partnera Srbije.

Ovakav odnos, koji je, između ostalog, rezultirao usvajanjem Rezolucije o Srebrenici u Skupštini Srbije i potpisivanjem Istanbulske deklaracije, nailazio je na oštre kritike u Republici Srpskoj koja se osetila direktno ugroženom donošenjem ovih dokumenata.

Bez obzira na dostignuti nivo partnerstva, Miloš Marković, poznavalac turske spoljne politike, koji je magistrirao na Institutu društvenih nauka Univerziteta u Ankari, smatra da Beograd mora biti oprezan kada je reč o odnosima sa Ankarom.

„Postoji raskorak između onoga što pričaju i onoga šta rade. Turci, zapravo, i ne kriju svoje tendencije. Turski ministar spoljnih poslova Davutoglu je jednom rekao da Srbi ne bi imali istoriju da nije osmanskih arhiva. S druge strane, govori se da ne postoje nikakve aspiracije”, ističe Marković i podseća da je Davutoglu više puta rekao da želi da svaki putnik koji krene od Basre bez ikakvih granica može da dođe do Nemačke, što je „grubo rečeno neka vrsta osmanskog šengena”.

I on i profesor Simić podsećaju na Davutogluovu knjigu „Strategijska dubina” koja govori o smernicama turske spoljne politike.

„Tu nema ni reči o strateškom partnerstvu sa Srbijom. Naprotiv, tamo se otvoreno govori da su oslonci spoljne politike Turske na Balkanu Albanci i Bošnjaci. Oni i dalje nastoje da se redefinišu statusi Raške i Republike Srpske koju je Davutoglu u svojoj knjizi označio kao ’rezultat srpske politike etničkog čišćenja’ i ’privremeno rešenje’. Oni Bosnu vide kao tursku predstražu prema srednjoj Evropi. Zvanično, međutim, negiraju da je to neosmanizam”, objašnjava Marković.

Pozivajući se na istu knjigu, Simić kaže da je Turskoj Balkan na poslednjem mestu.

„Glavni interes njima nije obnova Osmanskog carstva. Najvažniji interes je u srednjoj Aziji. Stanovnici svih bivših sovjetskih republika srednje Azije, sem Tadžikistana, turskog su porekla (Kazahstan, Turkmenistan, Azerbejdžan). Turska tu ima jako velik uticaj i ona dugoročno ima planove na tim područjima. Prvi put u istoriji imaju normalne odnose s Rusijom što i Rusiji odgovara”, ocenjuje Simić.

Prema njegovim rečima, Turskoj je Balkan važan samo zbog Bosne. Oni se plaše da EU ne napravi zid prema Turskoj, a Bosna je za njih najzapadnija tačka tog turskog sveta. Balkan, kako kaže, za njih ima veliko simboličko značenje kao za nas srpska krajina ili Republika Srpska i oni smatraju da su na neki način sponzori svim tim muslimanima koji su ostali na Balkanu kad se Osmansko carstvo povuklo.

Kada je reč o tome kako bi nova vlast trebalo da se postavi prema Turskoj, Simić i Marković kažu da po svemu sudeći neće biti velike razlike u odnosu na ono kako je bivša vlast gradila odnose sa ovom zemljom.

„Mi smo deo njihove istorije. Veza između nas je kao i veza između svakog kolonizovanog naroda i kolonizatora. Turci smatraju da smo i mi deo njihovog sveta. Da nas nisu nikada okupirali. Ali oni su i sila koja se vraća. Kako se povlače s Balkana, Amerikanci Turcima prepuštaju veliki deo svog uticaja”, objašnjava Simić i dodaje da su za nas Turci interesantni jer su jako veliko tržište.

Marković ocenjuje da je prethodna vlada dala mnogo ustupaka, a suštinski nije mnogo dobila. Po svemu sudeći, neće biti mnogo promena u srpskoj spoljnoj politici, ali ipak, kako ističe, treba sačekati da se vidi kako će se nova vlast postaviti.