Уместо да сучељава принцип територијалног интегритета на чему је инсистирала Србија и принцип права на самоопредељење на чему су током спора инсистирали Албанци, Суд је та питања потпуно заобишао и фокусирао се искључиво на текст Декларације о проглашењу независности. Суд је требало да се бави питањем да ли је независност Косова у складу са међународним правом. Да ли је то нека врста замене теза и избегавања одговора, тек ћу да видим детаљним проучавањем саветодавног мишљења.

Да ли је питање постављено Суду било добро? Да ли би одговор био другачији да смо питање другачије поставили?

Не верујем. То што је са нашег питања Суд прешао на оцењивање саме декларације је манипулација и конструкција. Суд је то могао да уради са било којим другим питањем.

Да ли су оваквом одлуком Србији везане руке?

Тек када детаљно проучим став Суда видећу да ли постоји озбиљна разлика између процене проглашења независности и процене текста декларације. Можда је ту остављен неки маневарски простор. Предложићу министру Јеремићу да се сконцентрише на тај део.

Да ли се сада може рећи да су били у праву они који су тврдили да не треба ићи пред Суд правде?

Не. Кад се кренуло пред Суд, пре нешто мање од две године није било никаквог другог пута. Почело је признавање и није било ничега што би то признавање могло да заустави. Ја и даље верујем да је идеја да се туже неке државе заправо била много гора, да не би дала никакву шансу. Пре свега Суд би се у том случају готово извесно огласио ненадлежним. Рецимо и да донесе одлуку да Белгија није имала право да призна независност Косова. Не може нам Белгија вратити Косово. Сам тужбени захтев био би нејасан, шта тражимо од Белгије. Изгледа да је против Костарике била најбоља шанса за надлежност.

Да ли ће ова одлука дати подстрек другим сепаратистичким покретима у свету?

Мислим да хоће. Јер, ако смо ми јако мотивисани да нађемо нијансу у мишљењу, зашто Албанци нису имали право на отцепљење, верујем да Баскијци, Абхазијци или Осетијанци неће бити посебно усмерени на ову нијансу.

Ј. Церовина