Дражо Љ. (39) из Пријепоља возио је пре неку ноћ аутомобил са 4,64 промила алкохола у крви, установила je контролом саобраћајна полиција. Судија прекршајног суда у том граду брзопотезно је осудио Дража Љ. на затвор од 30 дана уз десетомесечну забрану управљања моторним возилом. У складу са новим Законом о безбедности саобраћаја уписано му је и 14 казнених бодова.

Откако је зимус усвојен нови Закон о безбедности у саобраћају, радикално пооштреним казнама преполовљен је број погинулих, повређених, а и сам број несрећа на друмовима је статистички веома опао. Готово сви у држави су се у једном сагласили – само оштрим казнама се уразумљују бахати и неодговорни возачи и остали учесници у саобраћају.

Али, то је само једна страна медаље. Друга је у највишим државним телима, влади и Скупштини. После само седам месеци примене овог хваљеног закона, влада је предложила измене којима се и те како мења његов карактер. Предлог је да возачи који направе тежак саобраћајни прекршај, уместо да оду у затвор, плаћају новчане казне од 100.000 до 150.000 динара.

Шта се заправо десило, зашто је држава „попустила”?

У овој години полиција је поднела већ пет хиљада пријава због прекршаја у саобраћају за које је предвиђено најмање 15 дана затвора. То је додатни, веома велики притисак на ионако пребукиране српске затворе. Србија располаже са само 10.000 затворских лежаја. Исто толико правоснажно осуђених чека позив да одслужи казну. Не добијају позиве јер нема слободних кревета. Људи из Министарства правде су већ обелоданили да планирају да граде – прво два, па још три затвора.  

Предложене измене које је влада проследила народним посланицима практично би могле значити да ће возач који је насилнички возио или био трештен пијан и при том изазвао саобраћајну несрећу моћи да избегне решетке уколико плати казну. Овакво решење смислили су у Министарству унутрашњих послова, уз образложење да дан затвора државу много кошта. Да је постојала, навели су, новчана казна као алтернатива затворској, само у првих пет месеци ове године држава би наплатила готово 500 милиона динара.

Испада тако да ове измене фаворизују богате грађане који имају новац да плате казну. Сиромашнима преостаје да стану у ред и сачекају слободно затворско место. А у пракси се чека на одлазак иза решетака и по годину, две!

Осим што држава показује да је недоследна, оваквим изменама се квари и првобитна идеја због које је закон и мењан – да се ригорознијим казнама смањи број несрећа на путевима.

Дражо Љ. с почетка текста одслужиће затворску казну када се ослободи неки кревет у препуним затворима. А можда је законодавац могао да се досети да осуђени – по рецепту који се примењује у већина развијених држава – ради нешто друштвено корисно. Да Дражо месец дана дели оброке у народној кухињи, коси траву у градским парковима или шета болеснике по болничком кругу...