Банкрот Џенерал моторса није изненађење, али јесте сензација: урушавање донедавно најмоћније корпорације света, симбола америчке индустријске моћи и лидера глобалне аутомобилске индустрије, већ дуго је најављивано, али упркос томе истицање беле заставе на његовом седишту у Детроиту је прворазредна вест.

Највећи индустријски банкрот у историји означава несумњиви крај једне ере, а на неки начин је и кључни догађај текуће светске економске кризе. Јер Џенерал моторс јесте жртва рецесије, али она није једини нити је главни разлог његове пропасти. Ова криза је само довршила оно што су започели глобализација и погрешна пословна стратегија.

Од истог синдрома који је највећег оборио на колена пате наиме и други чланови некадашње „велике тројке”, Форд и Крајслер. Све три фирме су превише пажње придавале краткорочном профиту, а премало дугорочном бољитку: предуго су били успавани профитом који су им доносили кабасти џипови, а премало су радили на иновацијама и развоју економичних возила за масе које су се, не марећи за економски патриотизам, окретале јапанским произвођачима у чијим салонима је заиста могло да се бира.

Сем тога, „тројка” је неадекватно реаговала и на глобализацију. Против Јапанаца се неко време могло борити тарифама и царинама, али та одбрана је пала када су почели да отварају фабрике на америчком тлу.

Џенерал моторс је заштиту од поверилаца (имао је 173 милијарде долара дуга према само 82 милијарде капитала), затражио према члану 11. америчког стечајног закона, који не подразумева ликвидацију, већ брзо реструктурисање. Оптимисти зато тврде да ће већ за три месеца из садашњих рушевина израсти нови Џенерал моторс, без свих баласта које је имао стари. Тешко је игнорисати и упозорења песимиста, или боље речено, реалиста, који веле да таква шанса заиста постоји – али да је само шанса.

Џенерал моторс је наиме од понедељка у већинском власништву америчке федералне државе, која, истина, тврди да ће управљање оставити у рукама професионалних менаџера и да ће из целог аранжмана изаћи што је пре могуће, али велика је дилема да ли ће овај експеримент успети. Америку су наиме на место на којем је уздигли њен предузетнички дух, иноваторство и тржишни динамизам, а не државни интервенционизам.

Песимистима у прилог иде и „кубански синдром”: опечени кризом, Американци мењају навике: своје аутомобиле одржавају и поправљају, уместо да их после само неколико година мењају, гараже за три аутомобила све су мање неопходне... Све то значи само једно: ништа више неће бити као пре, ни у америчкој ни у глобалној аутомобилској индустрији, а богами и у свему осталом. Ко се за то благовремено припрема, боље ће проћи...