Готово пола милиона припадника националних мањина у Србији бирало је у недељу своје представнике у 19 националних савета на изборима, које представници државе месецима најављују као „историјске”. Први пут у Србији су бирачи непосредно одлучивали о томе ко ће их представљати у овим саветима који сада имају и нешто шира овлашћења него раније.

Није све баш текло тако савршено како би представници државе желели да представе, али очигледно забележене неправилности нису ни толико озбиљне да би довеле у питање регуларност и демократичност, а тиме и резултате избора. Извесна трапавост у организацији вероватно се може приписати неискуству и томе што је изборна процедура додатно искомпликована тиме што се за све савете гласало на истим бирачким местима.

Још по нечему се ови избори нису разликовали много од „великих” – по изборним кампањама. Најозбиљније и најдуже кампање у последња три месеца водиле су, очекивано, листе за савете најбројнијих и најутицајнијих мањинских заједница, које уз то имају и значајне политичке партије. У њима је виђено све што и на парламентарним изборима – представљање властитог програма, дисквалификација противника, митинзи, закупљени термини на телевизијама…Бирачима су у жару те борбе „продаване” и приче које никакве везе са радом савета немају – попут оне о регионализацији, децентрализацији, локалном развоју.

Зато је и тешко отети се утиску да изјашњавање на овим изборима у случају Бошњака свело на избор између две верске заједнице, а код Мађара и Албанаца за једну политичку опцију.

Због чега је контрола над саветима битна? Зашто је представљена као политичка утакмица у коју су се сем мањинских укључила и већина других парламентарних странака. Савети имају не мале надлежности у области заштите језика и културног идентитета мањинских заједница, у образовању и информисању припадника мањина, што подразумева и управљање електронским медијима. Али, пре свега непосредни избори, односно победа на њима дају једној партији или организацији легитимитет аутентичног представника воље једне мањинске заједнице, на који се касније може позивати у политичкој борби или преговорима.

Од када је усвојен, крајем августа прошле године, Закон о националним саветима националних мањина је, и ван ове земље, често хваљен као модеран, демократски и европски, а представници наше власти воле да се похвале како су њиме права мањина у Србији заштићена много боље него у појединим земљама Европске уније.

Све то, међутим, тек треба да се потврди у пракси. Први корак је свакако начињен изборима, али овако демократски изабрани савети тек треба да показу колико могу да допринесу поправљају положаја мањина у Србији и очувању њихове посебности. Непосредни избори сами по себи свакако нису гаранција да се и наредном периоду неће поновити ситуација да се, рецимо, неки национални савет уопште не састане две године. Али ће бар бирачи знати коме наредни пут неће поклонити поверење.