Уводник

Љиљана Смајловић

Дани гнева

Када је Владимир Путин прошле седмице рекао да је западна подршка једностраном проглашењу независности Косова незаконита и неморална, сетила сам се речи које је покојни Славко Ћурувија изговорио 24. марта 1999. године, када је последњи пут на редакцијском састанку окупио новинаре „Европљанина” и „Дневног телеграфа”.

Славков глас тог дана као да је резао тескобу у ваздуху. Рекао је да нећемо правити новине за Милошевићеве цензоре, али је додао и следеће: „Ми смо против Милошевића, али смо патриоте. Ми смо против и незаконитог, неморалног и нелегитимног НАТО напада на Југославију”.

Свега три недеље касније, говорила сам на његовој сахрани. Испричала сам присутнима шта нам је Славко рекао уочи првих бомби, додавши да је био храбар човек, за разлику од оних који су му кукавички пуцали у леђа, и оних који су га мучки бомбардовали с неба.

Попут осталих Славкових колега, и ја кривим режим Слободана Милошевића за његову смрт. Али не могу да се отмем утиску да би Славко Ћурувија данас био исто тако огорчен као и ја што се наши западни пријатељи крију иза мртвог Слободана Милошевића и злочина једног бившег режима, не би ли оправдали кршење међународног права, отимачину туђе територије и награђивање радикалног албанског национализма.

Неке велике и утицајне државе још данас ће признати самопроглашену косовску независност. У томе је драма овог тренутка у историји Србије. Албански тријумф истовремено је и тријумф западног интервенционизма, а наш пораз је пораз начела да међународно право штити и мале, а не само велике државе. Србију нису поразили Албанци, већ западни лидери који су дали државу Хашиму Тачију, након што су зауставили ход Србије према Европи због Младића и Караџића.

Данас су у Србији додатно понижени и они који су се супротстављали Слободану Милошевићу, не зато што су били против српских националних интереса, већ зато што су били против Милошевићеве ауторитарне, неправедне и неправне владавине. Данас је због тога на губитку и Славко Ћурувија, заједно с другима у Србији који покушавају да интегришу национални понос с државним интересима, традицију с модерношћу, европске вредности са самопоштовањем, право с правдом. 

Срби су мали народ који има незгодну навику да се супротставља јачима од себе. Порази које смо протеклих деценија доживели оставили су, међутим, трауме на националној психи. Задатак је власти да на независност Косова реагује као што би свака суверена држава реаговала на гажење суверенитета и отимање територије, али и да при том води рачуна да се пола становништва плаши колико Томислава Николића, толико и реваншизма наших западних пријатеља.

Постоје, доиста, неке разлике у ставу Бориса Тадића и Војислава Коштунице кад је реч о Косову и нашем путу у Европу. Ако у овом часу има неке утехе, она је у томе да су оба та става, како ми ових дана рече Алекса Ђилас, високоморална, етички изнад политичких ставова западних лидера. Не само што немамо чега да се стидимо, већ имамо због чега да се поносимо.

Или, што јуче рече Томислав Николић: „Ништа ми нисмо мање поносни што нам је неко нешто отео на силу”.

Љиљана Смајловић
објављено: 18.02.2008.

Последњи коментари

Milica Andrijic | 20/02/2008 15:55

Blago nama kad smo dotle stigli da se Toma Nikolic i Aleska Djilas slazu, a glavna urednica poentira komentar bas "viskomoralnim" vodjom radikala koji je Djindjicu porucivao da je i Tito pred smrt ostao bez noge...

Milica Srpkinja  | 22/04/2008 21:16

Bila bih tako srecan da mi gosp. urednice obajsnite zasto svet " mrzi" Srbe..ili je po onome: sto zasejes to i pozanjes .. a bogami nasa zetva nas nece nahraniti

Stanislav Kalenic | 21/05/2008 17:44

Jako mi je drago sto je Gospodja Smajlovic upotrebila kovanicu "и награђивање радикалног албанског национализма", umesto cesce i pogresnije verzije "radikalni islamski fanatizam". U Islamu nema ni fundamentalizma ni fanatizma razlike izmedju Sunita i Shiita su minimalne ali dovoljno velike da se medjusobno kolju. Nikako ne mogu da pobijem neke novije tvrdnje sa zapada gde se ustanovilo da islam nije raligija nego kult. Za religiju su potrebni drustveni elementi koje islam nema: spasenje, oprostaj, milosrdje itd. Mada se u Islamu moze naci bogomolja (dzamija), ritual molitve, obimna knjiga uputstava (Koran). Pored svega toga Muhamedov zivot tokom 7mog veka mu je dao dovoljno prilika da prekopira sve sto mu je odgovaralo iz Tore, Talmuda (ili usmene Mishne), Biblije, tako da je stvorena "nova" religija. Pardon prijo. Od 6 najosnovnijih elemenata islam ima samo 3, po tome bih i ja mogao da podignem sator stavim neki simbol na vrh i da se klanjam zapadu Bogu Stanislava ili stanislavstva - naravno da uz malo plagijata uzmem sta god mi odgovara iz Biblije, Talmuda, Korana, Budizma itd. Tek to bi bila fenomenalna veroispovest (da ne kazem religija). Postovanje Gospodji Smajlovic jos jednom sto niju upala u govornu klopku "islamski fundametalizam" itd. - kao sto rekoh na pocetku dopisa.