Ваљда је новинарско право да се постављају питања, а да онај ко треба да одговори на њих, то не учини тако што ће новинару препоручити третман у установи затвореног типа, представљајући се као неко ко зна доброг терапеута. Нарочито ако је тај шеф француске дипломатије. То да високи представник земље која се поноси слободом штампе и степеном демократије, не може да вређа извештача, на шта с правом указују оба овдашња новинарска удружења, само је још једна илузија о новинарству данас.

Добро, треба ту илузију неговати, јер звучи слободно и аналитички, с тим да „Глас Америке”, који изражава званичну политику Вашингтона, те снове нема: амбицију Бернара Кушнера да њиховом колеги прописује лекове је назвао „малим инцидентом”. Веровање да ће уредништво „Гласа Америке” потезати микрофоне на Кушнера због свог дописника са Косова, једнако је убеђењу да ће Дик Марти – известилац Савета Европе, који истражује трговину људским органима отетих Срба са Косова, спустити слушалицу ако га Кушнер буде позвао и предложио му да се виде.

Како је изгледао тај „мали инцидент”? Будимир Ничић је у Грачаници питао Бернара Кушнера какав је његов одговор на тврдње многих породица киднапованих Срба да је учествовао у трговини органима, па га је још приупитао какав је његов став о „жутој кући” у Албанији. Кушнер је рекао:

„Ви сте, дакле, болесни. Ви сте луди, немојте говорити такве глупости”. Кушнер је, смејући се, рекао да не може да верује да му неко поставља, „такво небулозно питање”.

„Шта је то ’жута кућа’? Зашто ’жута’? Господине, требало би да одете на контролу код лекара. Људи који тако нешто причају су пропалице и убице”.

Ничић би, уместо на контролу, сада могао да тужи Кушнера за увреду, што ће некадашњем лекару без граница нанети приличну душевну бол.

Али, Кушнерово опхођење је данас опште место дијалога између високих представника политике и бизниса са новинарима. Можда политички и финансијски центри моћи данас не уређују медије црвеним телефоном, јер није баш европски да лично упитају уредника за јуначко здравље, али ће свакако назвати оглашиваче и лепо их замолити да стопирају огласе. Део новинара ће одговорити: „Ту смо да сведочимо истину”, део ће рећи: „Ту смо да правимо паре”.

Они што код нас праве паре, а знам бар двојицу, радије би пристали на операцију на отвореном срцу, или би тамо послали новинара, с тим да би штедели на анестезији, него што би одговорили на питања која годинама поставља јавност. Зато је Кушнеров дијагностички излет у новинарску људску душу, само још једно рушење оне бајке о слободном и независном новинарству: напишеш текст, уредник се одушеви, па ти, тако независан, срушиш владу или упропастиш посао вредан сто милиона евра.

Али, без те бајке – нема новинарства. Зато је толико упорно руше.