Да ли је, и зашто није, реаговало наше министарство спољних послова, или амбасадор у Црној Гори, на изјаву председника Скупштине Црне Горе Ранка Кривокапића?

Овај званичник суседа је после разговора са колегом из Хрватске рекао да „великосрпски национализам угрожава Црну Гору” и да је такав концепт „постао званични концепт Владе Србије” први пут у српској историји. У противнике црногорског културног идентитета Кривокапић је убројао и домаћу опозицију која истиче сопствени српски културни идентитет што спада у најосновнија и људска и демократска права.

Оваква изјава долази само неколико дана пошто је Европска комисија у Бриселу Србију предложила за статус кандидата, уз услов да се „нормализују односи са суседима”.

Може се само претпоставити зашто и у ком смислу председник црногорског парламента на такав начин и у овом тренутку „гађа” Владу Србије. Јасно је да Влада Србије, без обзира на промашаје и мањкавости, никад у својој историји није била спремнија за дијалог, компромисе и добросуседску сарадњу.

Ни амбасадор Србије у Црној Гори ни Министарство спољних послова у Београду није, колико нам је познато, упутило било какав демарш или ноту Подгорици.

Зашто? Зато што би било какво реаговање ишло у корист онога ко провоцира реакцију. Шта да је амбасадор написао на пример да се „Поново у Црној Гори води непримерена кампања против Србије...” како је дословце почињала нота Београда и амбасадора Зорана Лутовца 11. августа ове године као реакција на сличну провокацију.

Или да је реаговао као овог фебруара када је на адресу МСП Црне Горе стигла нота у којој се између осталог каже да би „за све било боље када би се енергија потрошена у тражењу криваца и изговора за незавршени посао уложила у проналажење решења за конкретне проблеме”.

Да је у овом тренутку, када Србији не остаје ни месец и по дана да нормализује много компликованије и трусније односе са Приштином, на Кривокапићеву провокацију уследио демарш, то би изазвало нову причу. А то би, са елоквентним Ђетићима само изазвало београдске говорнике да се у предизборној ери надмећу у полемикама. Па ко изгуби на међународном терену добиће бар који проценат више на домаћем.

Дипломате, да парафразирамо нашег јединог нобеловца, морају да имају маште само у одређеној количини „колико да човек види сваку ствар са свих страна и са свим њеним могућностима и непосредним последицама”. Све што је више од тога опасно је по њих, штетно по службу коју врше, и државу коју представљају.

Кривокапић је пуцао у празно. Мету је себи поставио у Београду, или Бриселу, али ехо његовог пуцња није напустио црногорска брда. Он је играч за домаћи терен.