Новак Ђоковић никада неће заборавити величанствени дочек после освајања „Вимблдона”, када је његовом фантастичном успеху испред Дома народне скупштине скандирало око 100.000 људи. Ни шесточлана екипа Математичке гимназије, која је, са недавно завршене Међународне математичке олимпијаде у Холандији, донела у Србију четири медаље, неће заборавити дочек који је њима приређен. На београдском „Аеродрому Никола Тесла” нико од званичника их није сачекао. Сачекали су их они са којима иначе деле своје успехе: породица, пријатељи, директор школе...

Никакво славље није им уприличено, иако су ђаци Математичке гимназије годинама уназад национални понос земље. Свака част Новаку Ђоковићу и нашим спортистима, радо ћемо и убудуће славити њихове успехе на градским трговима, али био би ред да и успеси наших младих математичара постану мало више од неколико редова честитке и евентуално, кратког пријема са поводом за сликање. Зар нам не би била част да аплаузима поздравимо математичке шампионе, да им покажемо да нису само понос својих родитеља и пријатеља и своје школе, већ и своје земље?

Један од најуспешнијих математичких „олимпијаца”, осамнаестогодишњи Теодор фон Бург, шести је на светској ранг-листи, на којој се за место бори 14.000 кандидата из целог света. Својевремено је изјавио да озбиљно размишља да напусти земљу. Нема сумње да би га, као и многе друге некадашње ђаке његове школе, оберучке прихватили бројни водећи светски универзитети и научне установе.

Нажалост, наша држава и друштво би му дали много разлога да такву понуду и прихвати. То је филм који смо много пута гледали: причамо о проблему одласку младих стручњака и талената, о томе како им треба створити услове да се у својој земљи баве науком и усавршавају, материјално их обезбедити... А онда извештавамо о научнику, уметнику, експерту који живи и ради у САД, Европи, Канади, и поносно истакнемо – то је наше горе лист. Постоји ту јаз који никако да премостимо: ту негде између приче о потреби задржавања младих талената у Србији и комплетног стручњака који успешно гради каријеру у иностранству. Никако да се суочимо са тим јазом, да препознамо проблем и почнемо да га решавамо.

Међу „националним пензионерима”, заштитним лицима, добитницима велеградских награда, млади математичари са својим професорима вредно и упорно раде, остварују врхунске резултате, проносе глас да нисмо само земља хашких оптуженика разорена НАТО бомбардовањем. Да се овде школује и научна елита. Међутим, све док се брига за њих буде сводила на једнократна обећања, све док ваше дете не пожели да уђе у елитни круг младих талената, а не у ужи избор за ријалити шоу – неће нам бити боље, а наши стручњаци ће имати много разлога да траже своју срећу на другој страни.