Politička scena u glavnom gradu i dalje izaziva veliku pažnju: da li će doći nova ili će ostati ista vlast. Hoće li biti boljitka ili ćemo i dalje tapkati u mestu, ovog trena malo ko može da zna, ali, sasvim je sigurno, do nekih drastičnih promena teško će doći, pre svega, zbog naših poslovičnih navika i opšteg stanja u državi.

Tako se, na primer, slike ispred stranih ambasada već 20 godina ne menjaju ni za jotu. Dolaze novi mladi likovi koji stoje u redu za vizu ili neki drugi dokument kako bi se što pre i što dalje otisnuli od besposlice i besparice. Ako je drugi kontinent u pitanju to je najbolje. U Ulici kneza Miloša, potvrda je ovih reči, nalaze se američka, kanadska i poljska diplomatska predstavništva. U međuvremenu niču i nova, pa je i nekadašnja čuvena Užička ulica na Topčiderskom brdu opsednuta momcima i devojkama u potrazi za novim životom.

Norveško odeljenje za vizu nalazi se na njenom kraju, a stotinak metara dalje, tik pored broja 15, nekadašnjih rezidencija Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića, doselile su se rumunske diplomate. Redovi i gužve pred tim zdanjima izazivaju pomalo čudna osećanja žitelja elitnog kraja. Da li mladež koja tu čeka razmišlja ko će pobediti u trci za fotelju gradonačelnika?

Hoće li se, možda, nesavesni vozači zamisliti ko će biti taj funkcioner kada budu po ko zna koji put parkirali svog četvorotočkaša na tramvajskim šinama? Ili, kada budu upalili četiri migavca i, načas, ostavili vozilo u Bulevaru kralja Aleksandra Obrenovića, Svetogorskoj, Dečanskoj, Hilandarskoj, Kraljice Marije…? Hoće li se neko u saobraćajnoj policiji konačno zamisliti i početi da radi svoj posao, makar zbog nove vlasti?

Mogućno, ali malo verovatno. Prvi znak toga biće kada policajac na raskrsnici kod „Londona” bude kaznio drskog vozača ili poslanika koji skreće iz Miloševe u Ulicu kralja Milana. Ako je neophodno omogućiti uvaženim ljudima da što pre stignu do radnog mesta, zar je teško staviti tablu ispod zabrane skretanja sa natpisom „osim za poslanike Skupštine Srbije”.

Hoće li nova vlast izmamiti osmehe i malo ljubaznosti kod većine ljudi koji rade na jednom od milion šaltera u komunalnim ili zdravstvenim ustanovama? Ili će umilostiviti radnike Gradske čistoće da ne odnose smeće usred bela dana oko 17 sati kada su najveće saobraćajne gužve? Ili, beogradske putare da zakrpe neku rupetinu na kolovozu u koju je dosad upalo desetine automobila i svoje vlasnike bacilo u očaj? Možda će se brojne dežurne birokrate setiti da pre nego što počnu neke, kako oni kažu, sitnije radove, obaveste sirotinju raju da će ta i ta ulica biti zatvorena za saobraćaj od tada do tada i tako spasu građane bespotrebnog nerviranja i troška za gorivo.

Bojazan je da se vlastodršci ludo zabavljaju, da narod tera po svom, a država spava zimskim snom.

Pitanje je, samo, dokle tako, naopako?