После целе седмице прегањања малинара са полицијом, а потом и Министарством пољопривреде, нађено је какво-такво решење за захтеве тих воћара. Нешто слично догодило се и пролетос када су војвођански паори оштећени смањивањем субвенција изашли на покрајинске друмове. Пре неку годину су барикаде на друмовима по Мачви и Срему правили и кивни сточари незадовољни ценом живе ваге утовљених свиња.

 О готово свакодневним протестима ојађених радника рђаво приватизованих фабрика и предузећа – да се и не говори. Ових дана закукаше и клијенти банака који су своје зајмове везали за швајцарски франак. Траже људи помоћ, јер им због енормног скока вредности те валуте дугови одоше у небо. Решење се тражи од Народне банке Србије.

И сви се, без разлике, обраћају држави у овом или оном облику и адреси. С правом или не, тек седиште владе у Немањиној улици постаде место од кога се очекује и ултимативно траже цене, плате или субвенције…

Да ли мора баш све тако?

По свему судећи, сви су изгледи да ће оваква „шпанска крагна” свих незадовољника и државе бити све чвршћа због њене немоћи да се извуче из директне умешаности у економију и нашу свакодневицу.

Што су нам више уста пуна тржишта и његових правила, Европе, то нам држава постаје све кључнији играч у економији, па и друштву. Држава продаје фабрике не гледајући коме, одобрава кредите, субвенционише камате, запошљава, инвеститорима даје и до десет хиљада евра за свако ново радно место, повезује рупе у стажу, плаћа порезе и доприносе…

Ради све оно што би добро постављен систем на тржишним основама морао сам да (од)ради. Али, код нас – још не.

Пошто тржишних и осталих правила нема, а која би важила једнако за све, живот наметне своја. Све незадовољнике упути неизбежној држави. У Београд за све оно што ти није по вољи, макар то била откупна цена малине или товљеника. И држава, односно њени чиновници, оличени у министрима, најпре обећава, а потом и дели новац шаком и капом. Одакле?

Па из буџета. На терет свих нас узима једнима и даје другима. Прави невиђене прерасподеле и неправде, јер није у стању да постави систем у којем ће она бити само надзорник, а не пристрасни судија, који на сваком кораку прави фаулове и мења правила у току игре.

Овог лета у селима у околини Тополе (Опленац) Руси нису куповали ране шљиве као лане. Епилог – цена им је била много нижа него прошле године. И уместо да изађу на путеве, Шумадинци, истина невољно, млате шљиву и бацају је у каце. Биће ракије. Због чега им Министарство пољопривреде није помогло неком субвенцијом? Да ли само зато што су ћутали и нису на путевима правили нереде и претили држави? Можда их нико томе није подучио.

Наша економска власт, нажалост, ради по систему – притиска. Што јачи – то ефикаснији одговор. Ако не дигнеш глас и не изазовеш масован проблем, она се неће покренути. А пошто нема правила понашања, јер да их има многи у њој би изгубили значај, а тиме и посао, она реагује ватрогасно. Дај овде, замажи онде, све до неке следеће прилике. Ко зна – можда већ на јесен.