Зашто је опуштен и ударнички убедљив Милутин Мркоњић пре три месеца у „Кажипрсту” ТВ Б 92 обећао да ће до краја марта завршити 120 километара аутопута на северу земље, иако је и лаику било јасно да је за такав подвиг неопходно учинити најмање две ствари: да се за главне инжењере ангажују браћа Грим, а за извођача радова приватно грађевинско предузеће Дејвида Коперфилда.

То да су сви знали да од тих 120 километара аутопута неће бити ништа, а да се кладим, знао је и Мркоњић, последица је чињенице да је ова влада изградила читавих 47,5 километара, иако је у неколико наврата у предизборним обећањима наглашавала да фамозни Коридор 10 мора бити завршен. С истим ентузијазмом, уз уобичајену празничну атмосферу, и ова влада је, као и претходне, свечано отварала неколико деоница, и то неколико пута, да би дан-два касније, прашњаве трасе остајале пусте. Без булдожера, радника и фолклорних друштава.

Али популарни Мрка није ни трепнуо када је најавио подвиг већи од евентуалног лета на Месец, мада би већина ставила паре на то да би и тај шатл стигао пре коначног завршетка коридора. Разлог за Мркоњићеву самоувереност крије се у чињеници да, као искусни инжењер илузија, одлично зна да у предизборној години треба заузети што повољнију позицију на старту произвођача снова. А тамо, по правилима српске политике, влада велика гужва.

Министар за инфраструктуру се дуго калио у тим пословима. Када је Милошевић обећавао да ћемо достићи шведски стандард, футуристичка централна железничка станица „Прокоп”, али само на макети, требало је да постане постмодерни катапулт из које ће, са свим Србима у првој класи, возови полетати ка скандинавским платама. Али било би неправедно да само министра, који је, узгред, био тај који је требало да изгради „Прокоп”, помињемо као мајстора мегаломанских обећања.

После пада Милошевића, од чувеног Досовог уговора са народом у 10 тачака, који је требало да из корена реформише земљу, остао је само народ. Том народу је касније обећавано стотине хиљада нових радних места да би се сада испоставило да се под тим пословима подразумевало чекање у редовима на бироима за запошљавање.

И, шта ће се догодити пошто је 120 километара остало да лебди само у обећањима, као оне Динкићеве акције од 1.000 евра? Може ли министар напустити владу пре рока?

Наравно да му неће фалити ниједан шраф. Већ јуче је обишао радове на неколико места сизифовске аутостраде и оптимистички изјавио да је задовољан брзином изградње на појединим деоницама, поручивши извођачима радова да буду још агресивнији.

А весела обећања тек следе: у земљи са милион сиромашних (према стандардима ЕУ), када бирачима не можете да дате посао, ви им онда понудите аутопут са шест трака. Политичари су продавали ту причу безброј пута и зашто би је сада мењали?

Јер каравани пролазе. Али не аутопутем.