Ја сам жртва погрешних избора – дефинисало ми је себе низ саговорника и овде и по свету. Жалили су се да су погрешно изабрали – интимне и пословне партнере, професију, страначку припадност, пребивалиште, поднебље, одећу и намирнице.

Могло би да се, с правом, помисли да сам пречесто „налетао” на хроничне „баксузе” и „малере”. Али, и од појединаца којима није „кренуло наопако”, неретко чујем да су незадовољни резултатима – бирања. Те делатности, свима нам најредовније и најнеизбежније па и најсудбоносније, којом се свакодневно, па и дугорочно, опредељујемо за неког и нешто: с ким ћемо да се договоримо или посвађамо, до чега нам (ни)је стало, коме или чему да (не)верујемо, како да „убијемо време” ако смо изопштени из правила „време је новац”…

За сијасет недаћа кривимо, с разлогом, понајвише – власт. Људе које смо изабрали да нам, с њима на челу, буде боље.

Кад не испуне обећања и наша очекивања, бирамо друге. Ако се, упркос променама у државним врховима, невоље настављају, спремни смо да се сложимо да „политичари у целини нису дорасли изазовима”.

Поставља се, међутим, а нарочито у последње време, и питање: колика је доза одговорности бирача? Нисмо ли и сами криви што власти бирамо неопрезно, као кад купујемо на основу заводљивих а нереалних реклама или прибављамо робу која нам се свидела, а да нисмо ни приметили да јој је истекао рок за употребу?

Примећује се, при том, местимично и у глобалним и у локалним размерама, парадокс: глас – против себе. Да гласамо – и против сопственог интереса.

Примера таквог застрањивања је на претек.

Обнављали смо мандате (одавде до Вашингтона) лидерима чијим су налозима региони и свет уваљивани у ратовања која су се могла избећи, а којима су не само друге него и свој народ подвргли дејству клетве „дабогда имао па немао”. Давали смо поверење и на другим просторима, лидерима којих се није тицало ни добросуседство, ни борба против тероризма и организованог криминала, као ни сузбијање корупције.

Захтевали смо, при том, да нам се „додворе” кандидати за највише функције, ако желе наш глас. И потхрањивали њихову, нашем уву пријатну, демагогију.

Цитирам, овом приликом, део свог написа од пре два месеца. „За излазак из невоља није довољно, по мишљењу америчког аналитичара Томаса Фридмана, да прижељкујемо боље лидере већ је неопходно да – постанемо бољи грађани. Да будемо спремни да гласамо за оне који се не либе да нам кажу да нам не следује боље него што заслужујемо”…

Пропагира се, пак, изрека: „Народ је увек у праву”. Да је заиста тако, не би се „славодобитник” сваки час жалио на оно што је изгласао.

Американци се сада исказују „конфузно”, надовезује се коментатор „Вашингтон поста”. Следи набрајање, које би могло да важи и за друге нације, да би они: 1. да зауздају Волстрит (финансијске гиганте), али се противе увођењу реда „одозго”, 2. да сви сународници добију здравствено осигурање, али да се не прошири улога владе, 3. да власти увећају запосленост, али да то не изазове раст буџетских издатака, 4. да се смањи дефицит централне касе, али да се не повећају порези, 5. да се учини „нешто” против (неугодности) глобалног прегревања, али да не поскупи снабдевање енергијом. „Доле народ”, иронично поручује престижни интернетски магазине „Слејт”. Америчка средња класа, наставља, неће „ни да чује” за неопходност одрицања… теоретски прихватамо идеју о неизбежности избора тешких одлука али – када смо тако нешто учинили у стварности?

Барак Обама је изабран да доведе до промена. Његов изборни тријумф поздрављен је, прошлог новембра, и широм света, с надом да ће се побољшати и глобални односи.

Али, изостао је покрет за подршку суштинским реформама, како је – преноси лондонски „Гардијан” – запазио (прошлог месеца преминули) амерички историчар и активиста Хауард Зин. Тај покрет се разиграо и Обаму довео до власти, али је, слажем се, спласнуо кад му се посрећило, док су проблеми остали изван моћи било ког моћника да их сам отклони.

Зашто грађани гласају, или од свог гласа одустају, супротно свом очигледном интересу да допринесу поправљању опште ситуације – загонетка је коју покушавају да одгонетну многи зналци. Ради се, процењује аутор у програму Би-Би-Сија, о томе да су бирачи свикли да изабрани одлучују о колективној судбини, и да уједно осећају потребу да им се освете за поступке у којима су маси нудили образложења као да је она скуп „идиота”. Али, онда често настаје, додаје, још једна лоша ситуација: гласање против „елитизма и интелектуалног снобизма” довело је до поретка у коме се „богатство концентрише више него икад у малом броју руку”.

Укратко, глас „против” јача и – против себе. Првобитно конципиран као реакција на ситуацију „кад нико не завређује ’за’”, догурао је до тога да понајвише науди егзистенцији таквих гласача.

Смишљен као „мање зло”, намеће се као нежељено „највеће зло”. Шта, наиме, може да буде горе од резултата избора из којих и власт и муке припадну – онима што их не заслужују…