Činilo se koliko do juče da nema gore stvari po domaćina, koji uloži sve što ima kako bi što bolje i lepše dočekao prijatelje, a gosti odu nezadovoljni. Ipak, ima goreg – kada gosti na slavlju zabrljaju i ostave domaćina u čudu.

Svakog avgusta, još od sredine šezdesetih godina prošlog veka, Niš organizuje nadaleko poznate Filmske susrete – tradicionalni festival glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma. I dočekuje srdačno veliki broj gostiju, sedam dana živi i diše zajedno sa glumcima.

Tako je bilo i ovog, 43. leta po redu. Letnja pozornica u Gradskoj tvrđavi bila je prepuna ljubitelja filma, a Nišlije su se i u tvrđavi i svuda po gradu –bukvalno na svakom koraku, u svakom restoranu ili kafe baru – trudile da budu dobri domaćini. Ugostili su glumce i filmske stvaraoce.

Nažalost, ovogodišnji Filmski susreti obeleženi su najblaže rečeno događajima kakvih do sada nije bilo ni u naznakama.

Da nije sve isto kao ranije najavio je reditelj Darko Bajić pre festivala. Uvređen konstatacijom selekcione komisije da je ovogodišnja produkcija filmova u Srbiji tanka i ispod svakog nivoa, a film u velikoj krizi, nazvao je filmske kritičare diletantima i dodao: „Ako je prema ocenama onih koji nikada nisu snimili film, a postavljaju se da o filmu sve znaju, produkcija slaba, to je otvoren poziv rediteljima i protagonistima da ne učestvuju”.

I odlučio je Bajić da svoj film „Na lepom plavom Dunavu” povuče i ne prikazuje ga u Nišu. Kasnije se predomislio i ipak došao na festival, ali ne zbog filmskih kritičara, rekao je, nego zbog divne niške publike, koja voli glumce, a i glumci vole Niš...

Tokom festivala, tradicionalno, održan je okrugli sto o stanju u domaćem filmu, gde su mnogi, doduše samo u nagoveštajima, pokušavali da ukažu „kako mnogo toga nije u redu”. Niko, međutim, nije ponudio rešenje. Ponet je utisak sa tribine, što neko i reče, da je srpski film zaista „u egzistencijalnom i u estetičkom ambisu”... I malo toga drugog.

Onda je došao trenutak kada, po pravilu, u podne poslednjeg dana festivala, žiri objavljuje svoju odluku. Saopšteni su laureati i da su sve odluke žirija donete jednoglasno. Osim jedne.

Žiri se podelio i povelju za najbolju žensku ulogu dodelio Ani Franić, za takvu odluku bili su predsednica žirija Radmila Živković i jedan od članova – Petar Kralj. Protiv je bila Marija Vicković, prema čijem mišljenju je trebalopovelja da pripadne Katarini Radivojević.

Članovi žirija nisu krili nesuglasice ni na samoj konferenciji za novinare. Marija Vicković je sa dosta žuči rekla da bi u žiriju morali da budu oni „koji stvari ne posmatraju lično i koji ne pripadaju klanovima”, što je ražestilo Kralja pa je sa dosta srdžbe pitao kom to on klanu pripada. A Radmila Živković je zahvalila Vickovićevoj na „času moralnosti” i rekla da se nada da će se „mlada koleginica ubuduće tako ponašati, pošto to, ipak nije bio slučaj tokom žiriranja”.

Nagrade su podeljene, glumci i ostali otišli su iz Niša.

Možda su u jednom trenutku bili nezadovoljni zastarelom tehnikom za prikazivanje filmova, ali to ipak nije bio razlog da domaćine ostave u čudu.