Опуштено. До краја године биће по старом. Џабе се народни подмладак уплашио и направио дугачке редове за упис у ауто-школе да би предухитрио законодавца и јефтиније прошао полажући вожњу по старом. Без нових услова које је најједноставније сажети у исказ – пет пута скупље и ригорозније. Народни страх је био неоправдан. Све остаје по старом, до даљег. Стара цена и стари начин обуке.... Ауто-школе су профитирале. Желећи да искористе одлагање полагања по новом закону, оне уписују кандидате преко својих могућности. Користе гужву.

Држава Србија је, да подсетимо, прошле године донела нови закон о саобраћају, после седам дугих година одлагања. Припремала се... и шта све не још. Тврдила да је револуционаран, да ће смањити број погинулих, повређених, број удеса... Најавила га громогласно, запретила, заплашила возаче, чак одложила за шест месеци примену да би се и возачи и она навикли на нове оштре услове... и онда ништа.

Узрок кашњења одједном и изненада се испоставља, још је потребно време за лиценцирање испитивача и предавача и услова које школе морају да испуне. Као да исто то нису знали раније. Ауто-школе морају по новом да имају најмање једног саобраћајног инжењера лиценцираног као предавача теорије, а сви инструктори мораће поново на обуку и лиценцирање, што очекује и испитиваче, припаднике МУП-а.

Свако школовање изискује време па у Министарству за инфраструктуру кажу да ће ова година бити година усклађивања прописа. Да ли су то знали пре шест месеци кад су доносили закон.

Громогласно су и најављиване нове, Европи прилагођене регистарске таблице. И да ће њихова употреба почети сукцесивно, кад почне да се примењује закон. Значи од 10. децембра прошле године. Фирма која је требало да их прави, прави их, али их нико не преузима. Чека се да „заживи” закон. У међувремену, фирма да не би пропала извози таблице у Немачку...

Зли језици кажу да се закон свео само на обавезу да морамо да палимо фарове и дању. Информације ради, у Аустрији и Немачкој после неколико година схватили су и укинули обавезу паљења светала – због екологије! А и кажњавање, уз уручење уплатнице, као једини нови законски начин – није заживео. Полицајци и даље уписују у тефтер податке и накнадно подносе пријаву, по старом.

Следи и питање: није ли било онда исхитрено доношење новог закона без спремљених свих услова за његову примену.

Да је то једини закон који има проблема да заживи у пракси, не би то био велики проблем. Један није много. Прогласили би га изузетком и чекали да се стекну услови. Али таквих закона има сијасет. Доносе се, а јасно је да нема услова за њихову примену. Оних 30.000 функционера, ако већ не можемо тај број да смањимо никако да прерасподелимо да почну да их спроводе.

Мера озбиљности државе види се у томе колико је спремна да спроводи законе које доноси.