Председник Одбора за одбрану и безбедност Драган Тодоровић признаје да је заказао седницу тог одбора иако је претходно обавештен да чланови одбора из владајућег блока нису у могућности да дођу. Није, каже, „видовита Зорка” па да погађа кад ће неко доћи. Тодоровићу се не може замерити да је прекршио неки закон или Пословник о раду парламента, али овде није реч о томе, него о инаћењу као политичком маниру коме се прибегава отворено и без зазора.

Политички систем, а самим тим и парламент као његов најважнији део, не може да функционише без договора и сагласности. У конкретном случају, уобичајена је пракса да председници скупштинских одбора, било да су из опозиције, било да су из власти, разговарају са посланичким клубовима пре него што закажу седнице и да не доносе одлуке пре него што се увере да постоји кворум. Тодоровић је тога свестан, али је љут што је седница одбора на којој се расправљало о војним законима заказана и одржана док је он био у посети Војиславу Шешељу.

Ни тада, међутим, није прекршен пословник, што је признао и сам Тодоровић, рекавши да једна трећина посланика може да тражи од председника одбора да закаже седницу, а ако он то одбије, седницу може да закаже његов заменик. Тодоровић, такође, признаје да је одбио такав захтев пошто није унапред обавештен и пошто није било договора. Сада „ради по пословнику“, сматрајући да је представник владе обавезан да долази на седнице, без обзира на то да ли је претходно било договора.

Испада, дакле, да свака од странака која на месту председника било ког одбора има свог посланика може, користећи Тодоровићев „рецепт“, да блокира његов рад јер је због нечега незадовољна. Било би неозбиљно упуштати се у расправу „ко је први почео“. Једино што је овде битно јесте чињеница да један важан одбор у парламенту не функционише због тога што политичари не могу да се договоре. Највећа одговорност је управо на председнику одбора чији је задатак да ради на стварању атмосфере за његово нормално функционисање.  

Странка коју Тодоровић представља вероватно је незадовољна тиме што након расцепа који је резултирао стварањем СНС-а није задржала сва посланичка места која је имала раније. Али због тога се не сме доводити у питање рад парламента, чак и под претпоставком да су нека права СРС-а била заиста нарушена.

Беспредметно је, такође, нагађати да ли је владајући блок намерно тражио седницу одбора у време када је Тодоровић планирао важну посету Шешељу или је процедура доношења такозваних војних закона захтевала да она буде одржана управо у време када су владајући блок и влада то тражили. Није без значаја ни чињеница да је он био у посети свом партијском лидеру који се налази у притвору Хашког суда, а не у некој унапред планираној државној посети.

У сваком случају, проблем се могао превазићи договором, а није. „Српски инат“ дефинитивно није само део фолклора. Он постаје део политичког живота и фактор у доношењу важних одлука – што може да буде веома опасно.