Život dajem, ostavku ne dajem – nekada među političarima odomaćeno geslo, u današnjem vremenu, reklo bi se, dostiglo je vrhunsku popularnost. Reč je, pre svega, o državnom sektoru, u kojem sede nameštenici koji, kada su se već dohvatili položaja, odnosno, fotelje, neće da se odreknu svojih privilegija, bolje rečeno prihoda, maltene, ni po koju cenu.

Takvih primera, ovde i danas, toliko je da o njima ne treba trošiti reči. Da li su posredi oni, najaktuelniji, direktori Aerodroma, Uprave prihoda, Elektrodistribucije, ili ko zna još koliko pomenutih ili nepomenutih ličnosti u medijima – potpuno je svejedno.

Ovde je reč o ljudima koji su ostavke, dobrovoljno, prineli na oltar vlastodršcima.

Primer broj jedan bio je Dušan Rakić, direktor Stambenog fonda, kada je, pre dve godine, prilikom nezgode u novobeogradskom liftu polomio noge naš sugrađanin, napisao oproštajni tekst i otišao sa direktorske funkcije. Objasnio je, tada, gospodin Rakić da je to bila njegova moralna obaveza kao prvog čoveka preduzeća. Valjda po ugledu na japansko moralno pravo da prvi čovek firme podnosi ostavku zbog nesreće, nezgode ili propusta potčinjenih na poslu.

Što je pre nekoliko dana od povreda u liftu preminuo Jovan Šever, naš sugrađanin sa Banovog brda, nije ni u najavi podstaklo sadašnjeg direktora Stambenog fonda da široj javnosti ponudi ni razmišljanje o ostavci. Možda se to i dogodilo, ali nije doprlo do šireg socijalnog sastava.

Primer drugi: Đorđe Višacki, proslavljeni sportista, veslač, podneo je ostavku posle samo tridesetak dana na funkciji direktora preduzeća „Univerzijada 2009”, uz vrlo tanušno obrazloženje „da je bolje da neko drugi preuzme njegovu funkciju, jer ne može dovoljno da se posveti tom poslu”. O kakvim je sve zavrzlamama reč verovatno će ostati mala tajna za širu javnost. Iliti, šta je on to video i u kakvom se nebranom grožđu iznenada našao!

Primer treći:dr Vladan Šubarević, član Gradskog odbora za zdravstvo, podneo je, pre nekoliko dana, neopozivu ostavku na svoju funkciju zbog, kako je rekao, „prozivke svojih kolega iz pet medicinskih ustanova za navodne nezakonite rabote”. On je svoj čin objasnio i rečima „da se oseća moralno odgovornim zbog tih prozivki, mada nije učestvovao u svemu tome”.

Sasvim je sigurno da je među ovim navedenim primerima datih ostavki bilo i tragova moralnosti. Pa čak da je u svemu tome zrnce političkog premišljanja imalo nekog uticaja. I to je, reklo bi se u narodu, već nešto. Neki korak kao putokaz i izlečenje od ustaljenog razmišljanja da su ljudi potrošni materijal, nedajbože, roba. I da posle obavljenog posla, najčešće prljavog, sledi sunovrat. I privatni i društveni.

Ali, kako onda objasniti beskrupuloznost brojnih likova oko nas koji kao da nikada nisu čuli za moralni obzir? Za strah zemaljski ili strah od Boga? Kako je moguće da im niko nikada nije objasnio da je oteto prokleto, da je na brzinu i na prevaru stečeno, u suštini, od nekoga uzeto! Da su mesečne zarade u milionskim iznosima pre svega plod neregulisanih društvenih odnosa, a ne proizvod njihovih nenadmašnih radnih sposobnosti i fizičke lepote.

Stariji i mudriji reći će: ne brini ti, sinko, tuđu brigu, Svevišnji ima ravnjaču, sve na kraju dođe na svoje mesto.

Ostaje nama savremenicima nedoumica:hoćemo li i mi, ovdašnji i današnji, dočekati tu pravdu?