Оно што је шеф француске дипломатије Бернар Кушнер рекао током посете Београду и Приштини неће се превише допасти јавности у Србији, али једно се мора признати – сада и мање упућени имају неку представу о томе шта заиста значи став да признавање независности Косова није услов за европске интеграције. Београд ће, упрошћено речено, морати да трага за формулом сарадње са властима у Приштини ако жели напредак.

Косово, дакле, није услов, али јесте препрека на путу пред којом управо стојимо. Ако је не пређемо, Европска унија ће изразити жаљење, али се нико неће претерано узбуђивати. Уосталом, ни сагласност о брзини којом би земље региона требало да уђу у европске интеграције није нарочито чврста. Зна се, рецимо, да Немачка није одушевљена идејом и да не гледа са одобравањем на убрзавање процеса.

Истовремено, несугласица поводом Косова и Метохије које би нарушиле односе међу чланицама Европске уније нема. Већина европских земаља је већ признала самопроглашену независност, а они који се са тиме не слажу и не помишљају на покретање иницијативе која би подупрла српску позицију.

Из српске перспективе ствари изгледају сасвим другачије, пошто је свима јасно да без ослонца на Европу нема ни привредног опоравка ни бољег живота грађана. Ми смо, дакле, ти којима се жури. Нама је у овом тренутку Европа много потребнија него што смо ми потребни њој. Европа може да чека, а ми не можемо.

Пред властима у Србији сада је изузетно тежак задатак да нађу компромис између званично прокламованог става да Косово неће признати ни посредно ни непосредно и захтева који пред Србију поставља Брисел. Ствар је утолико тежа што очигледно није реч само о односу Србије према самопроглашеној независности Косова, него о европској перспективи, а самим тим и према темељном стратешком опредељењу земље.

Дефинисање компромиса подразумева пуну одговорност политичких лидера који су повели земљу ка европским интеграцијама. Они треба да процене шта Србија губи а шта добија и да то јасно и отворено кажу јавности, ризикујући да буду критиковани и оптуживани за „издају“.

Друга опција је да Србија изађе са ставом да, чак и по цену губитка европске перспективе, не жели да прихвати ништа што би се могло протумачити као посредно признавање независности Косова. И у том случају политички лидери морају јасно и отворено да кажу јавности шта се добија а шта губи и да преузму пуну одговорност за могуће последице. То не важи само за владајући блок који треба да донесе одлуку, него и за опозицију.

Разум, наравно, упућује на компромис и зато се очекује да владајуће странке проблем покушају да реше на тај начин. Јер, између могућности да добијемо нешто и опасности да изгубимо све – није се тешко определити. То што држимо високо постављену лествицу не значи ништа ако не можемо и да је прескочимо.