Svaki peti građanin Srbije priznaje da je nekoga korumpirao.

Boris Tadić, predsednik Srbije i predsednik Demokratske stranke priznaje da su sve stranke korumpirane.

Korupciji su mediji posvetili onoliku pažnju ove nedelje, koja se završava saopštenjem policije da je uhapšen Radosav Švabić, predsednik opštine Aranđelovac, zbog sumnje da je počinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja, zbog čega je budžet opštine oštećen za 560.000 evra.

Da li je Švabić novi Goran Knežević ili je dokaz da politička elita šalje jasan znak da je počeo obračun s korupcijom? Knežević, tada predsednik opštine Zrenjanin, uhapšen je pod istom sumnjom kao i Švabić. Zajedničko im je i da su dopali u zatvor pošto je Tadić rekao da Srbija mora da se obračuna sa korupcijom.

Za državu koja želi da bude i demokratska i pravna nije dobro da se pomisli da reč njenog predsednika tera u zatvor osumnjičene za korupciju. Međutim, niko ne može da ospori predsedniku pravo da govori o bolesti koja razara društvo. Naprotiv, to jeste njegova dužnost. A ako je u tom govoru više udvaranja biračima, a manje volje da se promeni uverenje građana da su najkorumpiranije političke stranke, pravosuđe i javni službenici – cenu će platiti predsednik. Jednom je najavio borbu protiv korupcije, a posle toga je porastao broj građana koji veruju da se ona proširila i povećala. Drugi put ne bi smeo da rizikuje takav ishod.

Osim što ima reč, predsednik nema ustavnih ovlašćenja da se neposredno uhvati u koštac sa korupcijom. Ali ne može da kaže i da ga Ustav sprečava da stvari počisti u svom dvorištu, u svojoj stranci. Ne mora, poput Mlađana Dinkića, koji je posao provetravanja stranke poverio Željku Ivanjiju, da pronađe sopstvenog stranačkog Eliota Nesa. Za početak bilo bi više nego dobro da ukine unapred potpisane ostavke poslanika. One teraju ljude da ne gledaju svet svojim očima nego kroz interes stranke, pa se osobe koje bi ukazale na korupciju pretvaraju u gluve i neme svedoke krivičnih dela.

Onda bi predsednik mogao da podstakne stranku da ona predloži takve izmene propisa koji će finansiranje stranaka učiniti javnijim i proverljivijim nego što je sada. Ne budimo ni naivni ni idealisti – uvek će biti nekih crnih fondova, ali radi se o tome da oni budu svedeni na minimum.

Predsednik bi doživeo aplauze svaki put kada bi njegova stranka predložila donošenje propisa koji bi što javnijim učinili korišćenje javnog novca, skupljenog od građana porezima da bi se platili javni službenici koji bi uzimanje i davanje mita učinili lako dokazivim i kažnjivim.

Reč korupcija završava se ličnom zamenicom ja. Borbu protiv korupcije treba početi od JA, od sebe: predsednik države od svoje stranke, svaki peti građanin od sebe. Da bi ta borba bila uspešna potrebni su propisi. Jer društvo ne počiva na moralu nego na zakonu koji se jednostavno sprovodi i čije se sprovođenje lako kontroliše.