Сваки пети грађанин Србије признаје да је некога корумпирао.

Борис Тадић, председник Србије и председник Демократске странке признаје да су све странке корумпиране.

Корупцији су медији посветили онолику пажњу ове недеље, која се завршава саопштењем полиције да је ухапшен Радосав Швабић, председник општине Аранђеловац, због сумње да је починио кривично дело злоупотребе службеног положаја, због чега је буџет општине оштећен за 560.000 евра.

Да ли је Швабић нови Горан Кнежевић или је доказ да политичка елита шаље јасан знак да је почео обрачун с корупцијом? Кнежевић, тада председник општине Зрењанин, ухапшен је под истом сумњом као и Швабић. Заједничко им је и да су допали у затвор пошто је Тадић рекао да Србија мора да се обрачуна са корупцијом.

За државу која жели да буде и демократска и правна није добро да се помисли да реч њеног председника тера у затвор осумњичене за корупцију. Међутим, нико не може да оспори председнику право да говори о болести која разара друштво. Напротив, то јесте његова дужност. А ако је у том говору више удварања бирачима, а мање воље да се промени уверење грађана да су најкорумпираније политичке странке, правосуђе и јавни службеници – цену ће платити председник. Једном је најавио борбу против корупције, а после тога је порастао број грађана који верују да се она проширила и повећала. Други пут не би смео да ризикује такав исход.

Осим што има реч, председник нема уставних овлашћења да се непосредно ухвати у коштац са корупцијом. Али не може да каже и да га Устав спречава да ствари почисти у свом дворишту, у својој странци. Не мора, попут Млађана Динкића, који је посао проветравања странке поверио Жељку Ивањију, да пронађе сопственог страначког Елиота Неса. За почетак било би више него добро да укине унапред потписане оставке посланика. Оне терају људе да не гледају свет својим очима него кроз интерес странке, па се особе које би указале на корупцију претварају у глуве и неме сведоке кривичних дела.

Онда би председник могао да подстакне странку да она предложи такве измене прописа који ће финансирање странака учинити јавнијим и проверљивијим него што је сада. Не будимо ни наивни ни идеалисти – увек ће бити неких црних фондова, али ради се о томе да они буду сведени на минимум.

Председник би доживео аплаузе сваки пут када би његова странка предложила доношење прописа који би што јавнијим учинили коришћење јавног новца, скупљеног од грађана порезима да би се платили јавни службеници који би узимање и давање мита учинили лако доказивим и кажњивим.

Реч корупција завршава се личном заменицом ја. Борбу против корупције треба почети од ЈА, од себе: председник државе од своје странке, сваки пети грађанин од себе. Да би та борба била успешна потребни су прописи. Јер друштво не почива на моралу него на закону који се једноставно спроводи и чије се спровођење лако контролише.