Да не буде забуне – Србија треба да гради хидроелектране на Ибру и Дрини. И ветрогенераторе где год за то има услова.

Да не буде забуне – Србија све те фабрике струје треба да гради са партнерима из Италије. И не само са италијанским него и са немачким, америчким, грчким, руским, данским, кинеским... инвеститорима.

Да не буде забуне – то није распродаја националних ресурса. Напротив, то је њихово „стављање у функцију”, односно уновчавање обновљивих извора. Јер, зашто држава не би за себе и грађане направила неку вајдицу од тога што вода већ отиче, а ветар дува „у празно”. Направити на десетине електрана (па макар и мини) и стотине ветрењача је друштвено рационалан одговор државе и да не постоји глобална енергетска криза и глобална помама за „зеленом енергијом”. У томе нема бојазни да ће Србија доспети у некакав колонијални положај. Уосталом, постоји и један фришак пример у свету. Водећи антиколонијалну борбу и кампању против распродаје националних ресурса, Венецуела је ових дана остала у мраку – пресушила је највећа национална река, социјализам је остао у мраку, а држава лежи на нафти.

И наш, српски социјализам чувајући се распродаје националних ресурса, довео је дотле да у земљи у последњих двадесет година није направљена ниједна нова електрана. Било нам је милије да сиромашни седимо „своји на своме” и у мраку и причамо како смо богати ресурсима, док су сви остали градили електране, правили енергетске стратегије обновљивих извора и форсирали „зелену енергију”.

Сад кад нама треба струја и то не било која, него она из обновљивих и „зелених” извора, држава је кренула „грлом у јагоде” да по свету тражи паре за изградњу таквих капиталних објеката јер их Србија нема.

У ту потрагу се, међутим, кренуло (као и увек) неспремно, због чега се користе разне пречице и праве брљотине. Неспорно је да се Србија унервозила због сазнања да је може задесити мрак. Али, то није разлог да све после тог сазнања ради брзоплето и нервозно. Оно што је морало одмах да се направи јесте национална енергетска стратегија из које би онда уследили следећи кораци. Дакле, пре било каквих инвестиционих аранжмана са партнерима из света, Србија би морала да каже да ли, на пример, ЕПС једини управља националним ресурсима, како ће се држава понашати према захтевима Кјото протокола, каква ће бити политика цена струје и колико ће бити тржишта електричне енергије.

Док не буде националне стратегије, Србија ће увек имати проблема у случајевима какав је енергетски споразум са Италијом. Тај споразум није споран ни због „политичког аспекта” (подршке те земље европским аспирацијама Србије), ни због крагујевачког „дила“ са „Фијатом”, него зато што је нетранспарентан (без тендера) и без јасних правила (ко користи право експлоатације националних ресурса).

Спорност тог споразума тиче се нас самих и наше неспособности да артикулишемо властите интересе и властита правила игре пре било каквих дилова са Европом и светом. А не неке светске завере.