Састанак представника земаља региона на Брду код Крања биће одржан, а на њему, како ствари сада стоје, неће бити председник Србије Борис Тадић. Какви год били разлози који су довели до изостанка српске делегације, ствар сама по себи није добра за Србију и њену европску перспективу, будући да је аутоматски гура према маргинама регионалних збивања и одлучивања.

Гори исход за Београд може да буде евентуална одлука председника Савета ЕУ Хермана ван Ромпаја да дође на састанак. Јер ако Ван Ромпај не дође, то ће моћи да се „чита“ као порука да Брисел има пуно разумевање за српски став у односу на контакте са представницима Косова и да ће наставити да трага за неким компромисним решењем. Ако, пак, дође, биће јасно да је стрпљење ЕУ на измаку и да постоји јасна намера да се у односу на регион задржи исти курс. Они који се не уклапају чине то на сопствени ризик, а они који се уклапају задржавају перспективе које су имали и раније.

Како је током боравка у Београду рекао известилац европског парламента Јелко Кацин, Ван Рoмпај се неће појавити на Брду код Крања уколико тамо не буде и Тадић. Али кабинети председника Савета ЕУ кажу да дефинитивна одлука о томе није донета. Састанак се одржава сутра. Ствар се, дакле, у Бриселу „кува“ до последњег тренутка, како би се оставила могућност да се дође до неког компромиса.

А проблем се своди на представљање делегација на састанку на Брду код Крања. Београд инсистира на томе да испред косовске делегације стоји табла на којој пише Унмик, а Приштина тражи да буде представљена као независна држава. Компромисна понуда је била да пишу само имена функционера, без застава и функција, али то за Београд, како ствари сада стоје, није било прихватљиво.

Цела заврзлама око састанка на Брду код Крања може се посматрати као нека врста припреме за самит ЕУ–Балкан, планиран за јун ове године у Сарајеву. Извесно је да ће на тај скуп, који по значају далеко надилази сутрашњи састанак у Словенији, бити позвани и представници Косова. Логично је претпоставити да ће трагање за компромисом за словеначки скуп послужити као модел за представљање делегација на скупу у Сарајеву.

Овде се поново треба вратити на Ван Ромпаја. Ако дође на Брдо код Крања, изгледи да Србија за састанак у Сарајеву испослује неки повољнији компромис биће битно смањени. Београд би се у том случају још једном нашао пред избором „узми или остави“, али са потенцијално далеко тежим последицама од оних које може да трпи због одустајања од састанка у Словенији.

Из изјава које је ових дана давао председник Србије Борис Тадић може се закључити да се на Београд већ данима врши прилично оштар и непримерен притисак да прихвати понуђену формулу представљања приштинских власти. То делује иритирајуће и фрустрирајуће, али је део посла који политичари обављају. Тадић свакако зна да ће, без обзира на какво се решење Србија определи, он бити тај коме ће се приписати одговорност. Тешка и незавидна позиција, али и то je  нераздвојан део посла политичара.