Бриљантна победа Хрватске над Француском у новосадском „Спенсу” имала је, нажалост, и треће полувреме. Одиграле су га маскиране кукавице које су наоружане, циглама, камењем и палицама, под окриљем мрака, „храбро” пресреле хрватске навијаче разбијајући им аутомобиле, нападајући недужне жене и децу. На путу од Новог Сада, преко Руме, до границе, разбијено је више возила, повређено неколико путника.

Аутомобили се могу поправити, повреде залечити, међутим слика коју смо о себи послали у свет не може се тек тако променити, нити ретуширати. Залуд велелепна атмосфера у „Београдској арени”, новосадском „Спенсу”, нишком „Чаиру”, Вршцу. Залуд весеље хиљада навијача из целе Европе који су дошли у нашу земљу да бодре своје спортисте, да се радују или тугују са њима. Залуд све наше приче о познатом гостопримству Срба, у које још само ми верујемо. Увек се, као и овај пут, нађу они који своје „родољубље и јунаштво” доказују под окриљем мрака, под маскама и капуљачама, подржани од десничарских организација и такозваних навијача, што им се неретко узима и као олакшавајућа околност, па их део средстава информисања афирмише као победнике у освајању противничких знамења, дајући им простор у новинама и тиме позивајући и друге да следе њихов пут.

Тешко том народу чији припадници своју храброст доказују под окриљем мрака, као што су то овај пут исказали нападајући хрватске навијаче у сачекушама на улицама и путевима Новог Сада и Руме. Која је то врста Срба која измили из јазбина тек кад се светла угасе и да ли се уопште могу сматрати људима?

Такве особине не би требало да су својствене људима. Међу нама, нажалост, има и таквих и против њих се не може борити само полиција. То је болест за коју шира друштвена заједница мора да тражи лек.

Ако нам се не свиђа наша слика у огледалу, зар је криво огледало – па га треба разбити? Зар ту слику и сами не производимо промовишући на јавној сцени криминалце као хероје овог доба – зато што су наши, проглашавајући злочинце за хероје, јер, види чуда, они су Срби, па самим тим и позитивне личности, упркос траговима који им „смрде нечовјештвом”. Лош човек остаје лош човек, био он Србин или Марсовац. Национална припадност ником не обезбеђује позитивне особине, нити га амнестира од недела.

Можемо се ми колико год хоћемо љутити на цео свет, причати о светским заверама против Срба, кривити Анџелину Џоли, проглашавати је лошом глумицом и редитељком, осуђивати филм који нисмо ни видели, јер је, наводно, антисрпски. Није нам она крива за ово што сами себи радимо, за слику коју о себи шаљемо у свет. Па шта онда да очекујемо од других, него да ту слику преузму, да је умноже, увеличају и понављају из дана у дан, из године у годину.

Нису кукавице протеклих ноћи бацале каменице на Хрвате, на њихова возила, на жене и децу. Бацале су их на Србију, бацале су их на све нас. Зато им кажемо: лоши сте људи, лоши сте Срби.