Министарка правосуђа Снежана Маловић каже да је при избору судија било претњи и притисака, али да је боље да неки људи из правосуђа прете министарки него да буде обрнуто. Добро је што министарка претње дочекује стоички и прихвата их као нешто што, само по себи, иде уз мукотрпан процес реформи, али никако није добро што оне уопште постоје, нарочито не у правосудном систему.

Јер главни задатак правосуђа јесте спровођење закона и правде, а претње и притисци никако не треба да имају везе са правдом и законом.

Министарка није прецизирала ко јој, заправо, прети – незадовољне судије, адвокати или неко трећи. Такође, не знамо тачно да ли су претње повезане са премештањем судија и тужилаца из града у град, из општине у општину, или само са избором ове или оне личности на место судије. А било би заиста важно да, сада или неком другом приликом, јавност добије више детаља.

Из тих информација можда би се могло сазнати нешто више о деценијама дугим чаршијским нагађањима о уносним спрегама појединих адвоката и судија. Јер, ако некога (адвоката, судију или било кога другог) премештање из суда у суд „жуља” до мере да се одлучи да Министарству правосуђа или министарки тим поводом шаље неке поруке, онда се заиста треба упитати да ли је посреди жеља за вршењем правде или неки други мотиви.

О реформи правосуђа у Србији, иначе, прича се још од смене власти 2000. године, а расправе на ту тему непрекидно су праћене оптужбама људи из правосудног система да власти покушавају да наруше независност судства и тврдњама из надлежних министарстава да су промене нужне. Неке од влада које су се у међувремену смењивале тврдиле су да су начиниле крупне кораке, али се у пракси мало тога променило.

Србија је, наиме, и данас земља са рекордно дугим судским процесима, а судије и правосудни систем су у врху листе институција склоних корупцији. Тако их виде грађани, и то засигурно не може бити последица мешања власти у рад правосуђа. Да је тако листа поштених судија и адвоката који су, ризикујући да изгубе посао, устали против злоупотреба и корупције била би прилично дугачка.

Србија је земља у којој се, рецимо, чак и случајеви драматичног насиља и хулиганства на стадионима и ван њих воде и по 10 година. Бескрајно дуго трају и неки други процеси, процедуралне грешке због којих се процеси понављају често су готово почетничке, а све то заједно тањи ионако слабо поверење становништва у правосудни систем и троши новац пореских обвезника.

Укратко, независност правосудног система подразумева и његову ефикасност, а српско правосуђе се тиме тешко може похвалити. Промене су, дакле, нужне и на њима треба да раде заједнички и владајуће структуре и правосуђе. Ако у том послу буде претњи и уцена, од њега неће бити ништа. А док у Србији не буде успостављен ефикаснији правосудни систем, правна држава и истинска демократија неће имати одговарајућу заштиту.