Proces „Branimir Đokić protiv BiH” prerasta u proces „BiH protiv Mustafe Mujezinovića” pokazujući da razum i razumevanje osvajaju prostor koji je bio pod kontrolom oružja, mržnje, verske i etničke netrpeljivosti.

Počelo je tako što je Evropski sud za ljudska prava naložio Federaciji BiH da Đokiću, bivšem oficiru JNA, zbog nemogućnosti da mu vrati stan isplati 65.000 evra.

Onda se, ukopan u zelenom rovu demagoškog patriotizma, federalni premijer Mujezinović oglasio izjavom da mu „ne pada na pamet da uzima od branilaca BiH da bi dao onima koji su je napadali, po cenu bilo čega”.

Držeći se starih mantri, pokušavajući da se domogne jeftinog predizbornog političkog poena, još je Mujezinović sunarodnike plašio da kompenzacije za hiljade ovakvih stanova mogu BiH da oteraju u bankrot.

Iako ne postoji precizna evidencija, govori se o brojki od oko 20.000 stanova bivše JNA u kojima sada žive ratni veterani i vojni invalidi armije Alije Izetbegovića, porodice šahida i poginulih boraca, oficiri Armije BiH.

To je nesumnjivo finansijska dimenzija problema otvorenog „slučajem Đokić”, ali za zemlju čije su ambicije članstvo u EU važnija je ona pravna – moguće političke implikacije suprotstavljanja sudu u Strazburu.

U političkoj ravni, uočljivo je saglasje da bi neispunjavanje odluke Evropskog suda moglo da nanese neprocenjive štete prvo Federaciji BiH, a potom i Republici Srpskoj. Uključujući i isključivanje BiH iz Saveta Evrope. Što bi značilo dženazu (pokop) evropskih ambicija.

Mujezinovićev komentar fosilizovan je u onim mračnim vremenima. On je očito nespreman na situacije u kojima Zapad ili Kancelarija visokog predstavnika u BiH od bošnjačkih vlasti traže da ispune prava nekog Srbina.

Federalni premijer ne vidi šta se oko njega događa. Zapad dejtonsku Bosnu pokušava da spase pacifikacijom. Nacionalizam, etnički ili verski, više nije u modi. Pre nego što se oglasio, bilo je bolje da se posavetovao sa Turskom kojoj je dat zadatak da ublaži bošnjačke strasti. Mogao je da pripita Harisa Silajdžića.

Naravno da političari raznih boja i etnija ne bi da propuste Mujezinovićev gaf. U RS likuju jer mogu da se pohvale da su „gotovo stoprocentno” vratili imovinu predratnim vlasnicima.

Ono što u čitavoj ovoj aferi može da raduje je činjenica da je Mujezinović uspeo u onome u čemu mnogi drugi ne uspevaju: da protiv sebe ujedini najveći deo BiH.

Štampa u Sarajevu, uključujući i Stranki demokratske akcije bliske listove, piše o „aroganciji i potpunoj socijalnoj neosetljivosti” Mujezinovića. Hvali se rahmetli Alija koji je prepoznavao s kim ima posla pa ga je svojevremeno smenio sa funkcije premijera Kantona Sarajevo.

A što se običnog sveta tiče, ako se isključe ekstremi kojih uvek ima, preovlađuju mišljenja poput ovoga Mujage Alihodžića u „Dnevnom avazu”: „Vratiti svakome šta je njegovo. I meni su Srbi vratili moju imovinu”.