Процес „Бранимир Ђокић против БиХ” прераста у процес „БиХ против Мустафе Мујезиновића” показујући да разум и разумевање освајају простор који је био под контролом оружја, мржње, верске и етничке нетрпељивости.

Почело је тако што је Европски суд за људска права наложио Федерацији БиХ да Ђокићу, бившем официру ЈНА, због немогућности да му врати стан исплати 65.000 евра.

Онда се, укопан у зеленом рову демагошког патриотизма, федерални премијер Мујезиновић огласио изјавом да му „не пада на памет да узима од бранилаца БиХ да би дао онима који су је нападали, по цену било чега”.

Држећи се старих мантри, покушавајући да се домогне јефтиног предизборног политичког поена, још је Мујезиновић сународнике плашио да компензације за хиљаде оваквих станова могу БиХ да отерају у банкрот.

Иако не постоји прецизна евиденција, говори се о бројки од око 20.000 станова бивше ЈНА у којима сада живе ратни ветерани и војни инвалиди армије Алије Изетбеговића, породице шахида и погинулих бораца, официри Армије БиХ.

То је несумњиво финансијска димензија проблема отвореног „случајем Ђокић”, али за земљу чије су амбиције чланство у ЕУ важнија је она правна – могуће политичке импликације супротстављања суду у Стразбуру.

У политичкој равни, уочљиво је сагласје да би неиспуњавање одлуке Европског суда могло да нанесе непроцењиве штете прво Федерацији БиХ, а потом и Републици Српској. Укључујући и искључивање БиХ из Савета Европе. Што би значило џеназу (покоп) европских амбиција.

Мујезиновићев коментар фосилизован је у оним мрачним временима. Он је очито неспреман на ситуације у којима Запад или Канцеларија високог представника у БиХ од бошњачких власти траже да испуне права неког Србина.

Федерални премијер не види шта се око њега догађа. Запад дејтонску Босну покушава да спасе пацификацијом. Национализам, етнички или верски, више није у моди. Пре него што се огласио, било је боље да се посаветовао са Турском којој је дат задатак да ублажи бошњачке страсти. Могао је да припита Хариса Силајџића.

Наравно да политичари разних боја и етнија не би да пропусте Мујезиновићев гаф. У РС ликују јер могу да се похвале да су „готово стопроцентно” вратили имовину предратним власницима.

Оно што у читавој овој афери може да радује је чињеница да је Мујезиновић успео у ономе у чему многи други не успевају: да против себе уједини највећи део БиХ.

Штампа у Сарајеву, укључујући и Странки демократске акције блиске листове, пише о „ароганцији и потпуној социјалној неосетљивости” Мујезиновића. Хвали се рахметли Алија који је препознавао с ким има посла па га је својевремено сменио са функције премијера Кантона Сарајево.

А што се обичног света тиче, ако се искључе екстреми којих увек има, преовлађују мишљења попут овога Мујаге Алихоџића у „Дневном авазу”: „Вратити свакоме шта је његово. И мени су Срби вратили моју имовину”.