Београд је решио да се суочи са чињеницом да на најбољим београдским локацијама, каква је, рецимо, обала Дунава, а потом и Булевар краља Александра, годинама стоје фантомски празни и запуштени хотели „Југославија” и „Метропол”. Донедавне перјанице хотелијерства у главном граду.

За „Метропол” и за „Југославију” се зна да су неколико пута променили власнике. Сада су у рукама Грка, односно Словенаца. Неки од власника су започели посао, али су стали. Прича се да су их светска криза, а и крах грчких финансија омели да крену даље. Епилог – голи зидови вапе за новцем и мајсторима.

Е, сада су се надлежни, дозвани накнадном памећу, сетили да уведу глобу за оне који „руже град” руглима од хотела. И запретише им. Ако до половине 2013. инвеститори те и сличне објекте не „приведу намени” разрезаће им се глоба од ни мање ни више два милиона евра. Зашто не и раскид уговора, заплена имовине, јер је не користе или нешто слично, то једино састављачи уредбе знају, али суштина ствари је у нечем другом.

„Политика” је послала питања новим власницима хотела: да ли знају за „порез за ружење града”, како ће се изборити са тиме, какви су им планови... Одговора нема ни после седам дана.

Говори ли то да су нови власници брзоплето ушли у посао? Могуће је и то као и да нису једини који нису предвидели дубину и трајање светске економске кризе.

Али питање је и да ли смо ми брзоплето продали те хотеле као старе, запуштене зграде, безмало шупе, које никоме више нису потребне, а не као прворазредне уходане фирме, у којима су плате зарађивале стотине људи, а ова држава убирала лепе порезе, пласирајући храну, пиће, па и ваздух београдски. Да ли смо продајући хотеле обавезали нове власнике да наставе хотелијерски посао у неком року или нисмо, или је немогуће новим власницима одређивати шта ће да раде са својим капиталом. Да ли смо размишљали да купцима, који се руку на срце баве хотелијерством, можда није стало до хотелијерства или туризма, већ трговине – да само чекају да скочи цена квадрата и да препродају простор.

Београд се годинама сматра местом у којем гости могу лепо да се проведу за релативно мале паре. Али тај исти Београд, који би да изађе на мапу престижних престоница с развијеним туризмом, нема где да дочека мало већи број гостију. Поготово оних с мало дубљим џепом или дипломатским статусом.

И сада смо, опет, на почетку, али готово везаних руку. Питање је да ли морамо да чекамо та 34 месеца не би ли несолидне купце натерали да ураде оно што су обећали, јер су нам као хлеб насушни потребни нови хотели и радна места или можемо да урадимо нешто и пре тога. Туризам је уносан бизнис. Исплативији од сваког извозног производа, јер потрошач о свом трошку долази на ноге. Они који су продавали те хотеле, који нам данас само руже околину, као да то нису знали или нису хтели да знају. Свеједно – епилог је исти.