Шта се, дакле, мотало по глави лидеру опозиције Томиславу Николићу, када је рекао да ће донети 100 милијарди евра пред Србе, а да се кампања још није ни захуктала како треба.

Николићје Србима обећао две ствари, ако напредњаци дођу на власт. Прва је да ће ископати пловни пут кроз Србију, ка Егејском мору. Копаће се, значи, нови стратешки канал, али српски, ширењем корита Мораве, па онда правац бродовима кроз сиромашну Македонију и презадужену Грчку. Други пројекат је, рече лидер напредњакановинарима после састанка са синдикалцем Орбовићем, да ће да створи џиновску индустријску зону на десној обали Дунава.Све од Новог Сада, па до Београда. Идеја је да се сва привреда измести на обалу, а да земља остане за обрађивање и храну. Николић је о овим пројектима већ разговарао са озбиљним државама и инвеститорима. Подразумева се, те државе и ти инвеститори су за сада анонимни. Неће ни да се представе.

Ако је у Србију за последњих 10 година ушло укупно 46,5 милијарди евра, а од 2001. године убризгано 13,5 милијарди евра страних директних инвестиција,и ако се сложимо да је Николићевавизија развоја на ову светску кризуи домаћу беду нешто ближа браћи Грим, него економској реалности, јер треба прекопати целу Србију и преселити целу привреду, мада је ово друго мањи проблем, јер је од привреде мало шта и остало, постављају се бар два питања: Да ли се Николићнасукао, а да канал још није ископан? И, зар је могуће да политичар са толиким искуством и већ стеченим имиџом „владара у најави”, није очекивао да „100 милијарди обећања” могу постати једна од главних тема избора. Да не говоримо о томе да су владајући спин-доктори вероватно једва чекали овакав дар с неба, како би га сврстали у жанр политичке пародије.

Наравно да је Николић искусан.И да је свесно пласирао причу знајући да је народ довољно осиромашен и очајан да је прогута током кампање. Будимо поштени, није политички грех обећавати, грех је лагати и изиграти поверење грађана. Јер, забога, Тома ипак није обећао лет свих Срба на Венеру, где ће заједно пећи ракију и живети срећно до краја живота....

Манир готово свих наших политичких лидера иначе је да у кампањама потцењују интелигенцију бирача. Што је, узгред, једнако мудро као и тврдити да ће Гранд шоу изгубити на гледаности, па ће Срби, уместо да гледају „Курсаџије”, одлазити на Битеф.

Зато је и модерна историја њихових неиспуњенихобећања тек нешто тања од „Тихог Дона”. Од Милошевићевогшведског стандарда и Европолиса до Тадићевих 200.000 нових радних места и Динкићевих хиљаду евра у акцијама. Од шведског стандарда остао је шведски сто, али у народним кухињама. Од Европолиса је остао Мркоњић, а уместо 200.000 нових радних места стигло је скоро толико отказа. Динкићеве бесплатне акције су збуниле и Динкића који још размишља да ли је реч о његовој лошој процени или свесно датом обећању.