Од Србије се тражи да посредно призна независност Космета, да одустане од Резолуције 1244. То је јуче рекао председник Србије Борис Тадић и тиме суштински обелоданио да се Србија нашла у политичком вакууму, иако председник каже да не одустаје ни од Косова ни од Европе.

Саопштавањем јавности шта се од Србије тражи председник је отворио три питања: да ли је претпостављао или знао да ће кад-тад такав захтев да буде стављен пред Србију; да ли је предлозима за решење питања Космета које је нудио европским и америчким саговорницима покушавао да окрене ствари у другачијем смеру и да ли ће сада у предизборно време јавности да саопшти за које решење ће сада да се бори.

Свакако, морао је председник и раније да зна да ће на остваривању независности Космета радити све земље које су је признале. И нема сумње да је знао. Као што је знао да ће притисак моћних земаља, моћних попут Америке и Немачке расти у предизборно време како би оствариле свој циљ због коjег су и ушле у рат за који нису имале одобрење „скупштине” свих држава – Уједињених нација.

Немачкој није требало много времена да „прослави” долазак Ратка Младића у Схевенинген и брзо је почела појединачно да наводи шта је то што она подразумева под добросуседским односима када су у питању Србија и Косово. Све је било јасно у августу. Било је јасно и Тадићу.

Из председникових мемоара ћемо сазнати шта је све радио од августа када је разговарао са Меркеловом. Нама се чини да је покушавао да ради на два задатка. Један је да у разговорима са Приштином не учини ништа што би  могло да буде схваћено као посредно, прећутно признање Космета. Други је да придобије Американце, Немце, Енглезе, Французе... да чују његово „одрживо, дугорочно решење проблема Космета”. 

Ако сам у праву да су ово била два Тадићева задатка, онда је он човек који други задатак није остварио.  

Можда и није могао да уради ништа у време када Европска унија брине о сопственом опстанку, о свом бити или не бити. Али ЕУ је себи учинила лошу услугу, показујући да не уме да реши један проблем на свом југу. Изазваће и упитаност зашто јој се толико журило да преко ноћи буде донета одлука ако ће Србија путовати до Брисела можда и 10 година, а Косово и 20 или 30.

Коначно долазимо до трећег питања, да ли је Тадићев задатак да у изборној кампањи најјасније што може опише на шта би пристао када је у питању Косово. Мислим да то јесте обавеза председника. Једноставно, он не може да понавља и Косово и Европа, јер то више нико неће разумети. Народу у Србији је неопходно да се каже како ће изгледати нова косовска политика. То су већ рекли ЛДП и ДСС, али нису ДС и СНС.